Novi izveštaji iz poznate antivirusne kompanije Panda Labs kažu da oko 25% novih virusa i sličnih zlonamernih programa stiže preko sistemskog softvera za USB uređaje. Napadi preko elektronske pošte su i dalje najčešći, ali distribucija preko USB uređaja je u porastu.
Nemojte misliti da se radi samo o fleš-diskovima – svaki USB uređaj može da vam donese virus: telefon, fotoaparat, MP3 plejer, pa čak i DVD plejer.
Najgore od svega je to što nije nimalo lako zaštiti se od ovakvih napada, jer se oni odvijaju preko Windows-ove rutine za obradu datoteke Autorun.inf. Novi virusi modifikuju tu datoteku tako da se ona izvršava bez dozvole, a često i bez znanja korisnika. Korisnik gotovo da nema ni priliku da reaguje, jer se Autorun.inf pokreće praktično trenutno pošto se uređaj priključi – jedini pouzdan lek su izmene u sistemu koje sprečavaju izvršavanje ove datoteke. Srećom, postoje i programi koji mogu da preduprede izvršavanje, ali se oni retko koriste.
Istaživanja koja je Panda sprovela na uzorku od 10.470 kompanija u 20 zemalja pokazala su da je 27% njih imalo slučajeve zaraze sa USB uređaja. Na ovaj način, virusi Cornficker i Stuxnet su zarazili milione računara širom sveta.

Izvor: Softpedia

Istraživanja kompanije Microsoft pokazuju da je neinformisanost korisnika glavni faktor prilikom donošenja odluke o nabavci piratskog softvera umesto legalnog. Viša cena, kao drugi relevantni faktor, usko je povezana sa prvim – manjkom znanja o svim troškovima koje instaliranje piratskog softvera, neophodnih antivirusnih programa i svaka naknadna popravka podrazumeva.
U cilju podizanja nivoa informisanosti krajnjih korisnika o prednostima legalnog softvera u odnosu na piratske verzije, kompanija Microsoft će, koristeći metod “tajnog kupca” (mistery shopper), tokom septembra obići sva prodajna mesta i nagraditi prodavca koji kupcima na najbolji način ukazuje na prednosti legalnog softvera, sa jedne strane i opasnosti koje kriju piratske verzije, sa druge strane! Akcija počinje u ponedeljak, 30. avgusta, a izabrani prodavac biće nagrađen putovanjem za dve osobe.
Kupovina piratskog softvera samo na prvi pogled deluju kao jeftinije rešenje, ali se vrlo brzo ispostavi da nije tako. Cena povezivanja računara podrazumeva 25-30 evra, zatim je potrebno instalirati programe zaštite od virusa na Internetu (5-10 evra), a svaki sledeći kvar zahteva ponovnu instalaciju sistema, što znači dodatnih 30 evra. Time dolazimo do sume koja premašuje cenu legalnog softvera.
Microsoft, u cilju zaštite korisnika, nastoji da podigne nivo svesti o opasnostima korišćenja nelegalnog softvera i na taj način, doprinese smanjenju stope piraterije u Srbiji, što će, kao krajnji efekt, imati pozitivne efekte i na privredu u celini.
Stopa piraterije u Srbiji iznosi 74 odsto i među najvišim je u region Centralne i Istočne Evrope. Najnižu stopu piraterije u region imaju Češka (38 odsto), Mađarska (42 odsto), Slovačka (43 odsto), Slovenija (47 odsto) i Hrvatska (54 odsto). Smanjenje stope piraterije je i jedan od preduslova ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Izvor: Microsoft

Najnovija softverska i sigurnosna rešenja iz domena zaštite servera i bezbednosti podataka, koja se uspešno koriste širom sveta su, zahvaljujući uspostavljenom partnerstvu kompanija Arrow ECS i Trend Micro, dostupna i korisnicima u Srbiji. Dve kompanije udružile su se kako bi na najbolji način odgovorile zahtevima korisnika i ponudila najpouzdanija i ekonomski najefikasnija rešenja iz ove oblasti, a među zemljama u kojima je kompanija Arrow ECS imenovana za ovlašćenog distributera Trend Micro proizvoda našla se i naša zemlja.

“Bezbednost sistema više nije opcija već obaveza, i veoma je važno da su kompanije toga svesne. Zbog toga je neophodno konstantno pratiti nove tehnologije i dešavanja na IT tržištu”, tvrdi Dejan Malić, direktor kompanije Arrow ECS u Srbiji. On navodi da je uvođenje sigurnosnih rešenja za velike  centre za čuvanje podataka u Srbiji već dalo rezultate, odnosno da je povećan stepen sigurnosti  i omogućeno efikasnije poslovanje.

“Istraživanja pokazuju da se Trend Micro proizvod u 93%  slučajeva odbranio od ulaska virusa u sistem. To je potvrda da neprekidno ulažemo u poboljšanje kvaliteta naših proizvoda”, rekao je Marko Dorđević, Channel Account Manager kompanije Trend Micro. Inače, korisnicima u Srbiji obezbeđena je 24-časovna podrška stručnjaka širom sveta.

Kompanija Trend Micro važi za svetskog lidera u rešenjima za bezbednost internet sadržaja i digitalne razmene podataka za preduzeća i pojedinačne korisnike, a sa više od 20 godina profesionalnog iskustva predstavlja jednog od pionira u  ovoj industriji. Kompanija Arrow ECS je već sada ovlašćeni distributer Trend Micro proizvoda u pojedinim evropskim zemljama i usko je specijalizovana za pružanje stručnih poslovnih rešenja i usluga za skladištenje podataka, bezbednost mreže, poslovni softver, virtualizaciju i pristupnu infrastrukturu.

O hakerima se uglavnom malo zna. To su momci iz senke koji napadaju velike firme, a kao oružje koriste softver i Internet. Motivi su im različiti – pre svega tu je korist, skidanje novca sa računa, krađa kodova sa kartica. Drugi su pak nacionalistički nastrojeni pa im je zadovoljstvo ako uspeju da ‘sruše’ sajt neke ‘neprijateljske’ države i na njega postave svoje parole. Treći to rade iz čistog hobija i zabave – zato što im se može.  Tu i tamo procuri neka vest o hapšenju koja vrlo brzo padne u zaborav. Iako spadaju u ‘momke sa druge strane zakona’ , moramo priznati da su oni upravo ti koji “guraju” razvoj softvera, pre svega onog antivirusnog i utiču na proizvođače da izbacuju nove i poboljšane verzije programa. Evo priče o njima i nekim njihovim ‘poduhvatima’:

10. Eric Corley

Poznatiji kao Emmanuel Goldstein (pseudonim pozajmljen iz Orvelove ‘1984.’), Erik Korli je jedan od poznatijih hakera, posebno u periodu 80. ih i 90.ih. 1999. je osuđen zbog zloupotrebe  DeCSS kodova. U pitanju je program koji razbija sadržaj kriptovanog DVD-a i mogao se daunloudovati sa Korlijevog sajta. Njegovo suđenje je bilo prvo u kome je primenjen Milenijumski Zakon o digitalnim autorskim pravima. Korliju je naloženo da skine program sa svog sajta.Iako je glavni link uklonjen, na više od 500 drugih sajtova se program mogao preuzeti. Kako bi nastavio distribuciju, Korli je postavio baner koji ohrabruje druge da postavljaju link. Čak i danas, lako je pronaći ovaj program.
Danas, Korli živi u Nju Jorku i vodi radio šou  Off the Hook . Talođe, drži i magazin 2600 koji se bavi upravo osnovama hakerskog zanata. 2001. je učestvovao u demonstracijama za oslobađanje Kevina Mitnika (#1 ove top liste). 2004. je uhapšen zbog snimanja demonstracija i optužen za izazivanje nereda.

9. Robert T. Morris Jr.

Ovaj haker je najpoznatiji po crvu (worm) koga je nazvao po sebi – The Morris Warm. Ovo je bio prvi kompjuterski crv (ne treba ga mešati sa prvim virusom). Virusi koriste druge fajlove kako bi se replicirao, a kompjuterski crv koristi druge mreže kako bi se širio i inficirao druge. Moris je stvorio svog crva 1988. Kao što sam navodi, želeo je da vidi koliko je kompjutera uopše konektovano na Internet. Crvuljak je napravio više štete nego što je bilo ko očekivao, procenjuje se da je ta suma i do 530.000$. Moris je zbog ovoga osuđen na društveno koristan rad, izbegavši zatvorsku kaznu. Danas, kao što to već biva u Americi, Moris je profesor na Masačusetskom Tehničkom Institutu, predaje kompjuterske nauke. Uprkos svojoj kriminalnoj prošlosti, jedno vreme je radio kao glavni naučnik Agencije za nacionalnu bezbednost. 

8. Nahshon Even-Chaim

Nahshon Even Chaim je prvi Australijanac koji je uhapšen i osušđen zbog hakerskog delovanja. Poznatiji kao Phoenix online, bio je član australijske hakerske grupe The Realm. Iako Internet alati nisu bili razvijeni u njegovo vreme, on je uspeo da prodre u mreže Nuklearne agencije i Ministarstva odbrane. Naposletku je uhvaćen na osnovu telefonskog prisluškivanja i praćenja signala iz modema. U aprilu 1990. je uhvaćen, sa još dvojicom ortaka, i optužen. Odradio je 500 sati društveno-korisnog rada, a danas radi u IT sektoru muzičke industrije.

7. Mark Abene

Mark Abene, poznatiji kao Phiber Opti, bio je član hakerskih grupa – Masters of Deception i Legion of Doom. Obe grupe su bile izuzetno vešte, i međusobno delile svoja znanja. Mnogi su naposletku uhvaćeni od strane FBI-a. Abene je počeo sa hakovanjem u devetoj godini, kada je uspeo da uđe u dial-up kompjutere. S vremenom je razvijao svoje sposobnosti, posebno u sferi telekomunikacija, da bi kasnije postao ekspert u polju posebne hakerske friking tehnike (phreaking). Ubrzo pošto se pridružio gore navedenim grupama, u januaru 1991. su postali predmet istrage i mnogi su uhapšeni za provaljivanje u kompjutere. Naravno, i on se izvukao uz društveno koristan rad, da bi kasnije osnovao sada već propalu firmu Crossbar Security. Pogađate da se firma bavila kompjuterskom zaštitom. Sada radi kao nezavisni kosultant.

6. Fred Cohen

Kohen će u istoriji ostati zapamćen kao tvorac prvog kompjuterskog virusa. Virus je bio u stanju da potpunp preuzme kontrolu nad kompjuterom i svakom od njegovih funkcija. Njegov virus je omogućio naučnicima da uvide da se ne mogu svi virusi rešiti putem jedinstvenog algoritma. Takođe, Kohen je napravio i dobroćudni virus – virus je pronalazio .exe fajlove i samo ih smanjivao. Nazvan je Virusom  kompesije. Kohen nije nikada osuđivan jer je svoje viruse pravio iz edukativnih motiva. Danas, gle iznenađenja, vodi IT security kompaniju.

5. Vladimir Levin

Levin je haker, najpoznatiji po svojim napadima na sisteme moćnih kompanija. 1994. je uspeo da upadne u sistem računa Citibanke. Koristio je dial-up transfer servis i uspešno prebacio novac korporativnih klijenata banke na račune svojih saučesnika u Israelu, Nemačkoj, Amerivi, Finskoj i Norveškoj. Trojica saučesnika su uhvaćena dok su podizala novac. Uz pomoć njih, uhvaćen je i Levin, 1995.

U njegovim transakcijama, Citibanka je ostala lakša za nekoliko miliona dolara. Rus, tačnije Litvanac nije dobio društveno koristan rad, već 3 godine zatvora. Posle ovog incidenta su mnoge banke poboljšale svoje sigunosne sisteme. Vladimir se ipak snašao, pa danas poseduje sopstveni biznis u Litvaniji.

4. John Schiefer

Džon Šifer je razvio malware, danas poznatiji kao spybot. Ova vrsta malware-a presreće komunikaciju između zaraženog računara i banke i pristupa sigurnosnim podacima, kao što su user names, passwords i sl. Napadao je kompjutere koji su koristili Windows operativne sisteme. Kada je uhapšen i osuđen, otkriveno je da je zarazio veliki broj računara, a uz to je bio i prva osoba koja je koristila botnetove zarad hakovanja. 2009. je osuđen na 4 godine zatvora.

3. Adrian Lamo

  Adrian je poznat kao haker Sivog šešira (grey hat hacker), što u žargonu znači da je ponekad imao dobre namere za hakovanje. Upadao je u sisteme kompanija, da bi im kasnije dostavljao izveštaj šta bi trebalo da poprave u svojim sigurnosnim sistemima. Za ovo nikada nije dobio nikakvu nagradu a New York Times je pokrenuo tužbu protiv njega. 2003. je i osuđen ali se izvukao uz kućni pritvor, a danas radi kao novinar. Dokumentarni film  Hackers Wanted, posvećen je Lamou i njegovim hakerskim sposobnostima.

2. Kevin Poulsen

Poulsen je haker Crnog šešira (black hat hacker), što znači da je hakovao zarad loših namera (čitaj: sticanje lične koristi). Poulsen je najpoznatiji zbog upada u telefonske linije KIIS FM-a, LA radio stanice. Tada je bilo u toku takmečenje, u kome je 102. slušalac trebalo da osvoji Porše 944 S2. Poulsen je uspeo da blokira druge linije i postane taj 102. slušalac. FBI je tada počeo potragu za njim, ali se Poulsen krio. Jednog dana, pojavio se u šou Nerešene Misterije, i za to vreme telefonske linije su ‘pukle’. To je bilo Poulsenovo delo. Uhapšen je 1994, proveo 4 meseca u zatvoru i platio kaznu od 56.000$. Danas radi kao urednik Wired News-a. 

1. Kevin Mitnick

Broj 1 ove naše liste je još jedan Kevin i to Mitnick. Još sa 12 godina je počeo da ulazi u hakerske vode, sa posebnom pažnjom na socijalni inženjering, koji uključuje mail-ove, društvene mreže i sl. koristio je metodu postavljanja pravih pitanja. Kada  je napunio 16. godina, uspeo da pristupi kompjuterskoj mreži. Godinama je upadao u mreže i tuđe mail-ove, klonirao mobilne telefone i koristio lažne, da bi na kraju bio uhapšen 1995. Optužen je za napade na kompjutere, hakovanje sistema Digital Equipment korporacije, napad na LA Computer Learning Centar, Nokiu, Motorolu, Fujitsu Siemens i mnoge druge. Kada je bio uhapšen, Mitnick se nalazio na Most wanted listi američkih hakera. Digital Equipment korporacija je morala da plati 160.000$ kako bi popravila štetu koju je Mitnick napravio.  2002. je izdao knjigu The Art of Deception: Controlling the Human Element of Security u kojoj opisuje svoje iskustvo. A i on danas, poseduje kompaniju koja se bavi konsaltingom iz oblasti zaštite kompjutera, što izgleda predstavlja unosan biznis za sve bivše hakere. Pogledajte intervju sa Kevinom Mitnikom kako biste čuli neke od njegovih bisera mudrosti.

I mi hakera za trku imamo

Iako je ovaj tekst preuzet sa sajta TopTenz smatramo da ova lista ne bi bila potpuna kada se i mi ne bismo pohvalili domaćim hakerom, oko koga se nedavno podigla prašina:

Predrag Bećirić

Bećirić i više od deset njegovih saradnika uhapšeno je sredinom februara zbog sumnje da su nameštanjem licitacija uz pomoć softvera, nekoliko umreženih kompjutera i velikog broja mobilnih telefona „pogađali“ najnižu jedinstvenu ponudu, koju su organizovale državna televizija RTS i TV Pink. Umrežavanjem dvadeset računara i 200 mobilnih telefona, uz softverski program, Bećirić je izračunavao najmanju jedinstvenu ponudu na osnovu ponuda poslatih tokom igre, čime je lažno prikazivano da se radi o više učesnika. Istovremeno je prikrivao da koristi matematički pretpostavljen niz, koji je dopunjavao tako što je koristio veliki broj SIM kartica i telefona. Kada je televizija pozivala na broj telefona dobitnika, Bećirić je prespajao poziv ka lažnom dobitniku da bi se javio u direktan TV program. Po završenom razgovoru sa voditeljima u studiju, "dobitniku" su predavali telefon sa karticom sa koje je poslata najniža jedinstvena ponuda i novac za ulogu u prevari, posle čega su bili sa njim u kontaktu do preuzimanja nagrade, odnosno do njene prodaje.
Tužilaštvo tvrdi da su organizovali preuzimanje dobijenih vozila i stanova, da bi ih zatim oglašavali i prodavali, a dobijeni novac su delili. Za deo vozila još nije utvrđeno gde su.

Verovatno će i Bećirić, po ugledu na inostrane kolege, po izlasku iz zatvora otvoriti uspešnu firmu za IT security.

Izvor: TopTenz, Wikipedia

Lažni antivirus koji napada računare predstavlja rastuću pretnju, navodi se u istraživanju koje je sproveo Google.

Analiza 240 miliona internet stanica tokom 13 meseci pokazala je da lažni antivirus čini čak 15% “tržišta malicioznih softvera”. Prevaranti navode ljude da preuzmu programe ubeđujući ih da je njihov računar inficiran virusom. Kada se uvuče u računar, softver krade podatke ili primorava ljude da uplaćuju novac kako bi kupili “antivirus”. Ono što je posebno iznenađujuće, mnogi korisnici zaista nasednu i izvrše uplatu kako bi se registrovali i rešili problem. A onda, i posle uplate, lažni antivirus ponovo napada korisnika.

Od 240 miliona analiziranih stranica, čak 11 hiljada učestvovalo je u distribuciji lažnog antivirusa. Meta su najčešće Windows računari, a virus se krije iza internet reklama.

Graham Cluley iz Sophos-a, koji nije učestvovao u studiji, kaže da je jedan od najčešćih načina na koji hakeri napadaju lažnim antivirusom, takozvana optimizacija sistema za pretraživanje Crni šešir. “Hakeri traže popularne vesti, kao što je smrt Michel Jackson-a. Zatim kreiraju stranice sa ovim ili drugim traženim sadržajem koje se u pretragama najčešće prve pojavljuju. Svako ko otvori link, dobija pop-up sa informacijom o lažnom antivirusu.”, kaže Graham Cluley.

Iako Google konstantno traga za ovim stranicama i filtrira ih, hakeri uspevaju da izbegnu filtere zahvaljujući stalnom menjanju domena.

Preporuka je da bi trebalo koristiti isključivo proverene antiviruse i izbegavati ovakve “ponude”.

Izvor: BBC

Elektronski otpad (Foto: Jizzon)

O starim kompjuterima i mobilnim telefonima koje ljudi bacaju, daju na reciklažu ili na reparaciju radi ponovne upotrebe, obično njihovi vlasnici više ne razmišljaju. Ali sva ta oprema može sadržati veoma osetljive podatke koji su često vredniji od samih materijala koji se reciklažom mogu iskoristiti.

Juče je Peter Hustinx, Evropski supervizor za zaštitu podataka, upozorio da se predlog Evropske komisije o izemana stare direktive o elektronskom otpadu fokusira samo ne ekološke aspekte odbacivanja stare opreme, a da je u potpunosti zanemarena opasnost od podataka zaboravljenih na računarima. On je dodao da je količina podataka koju je moguće smestiti na računare i druge uređaje koji se menjaju značajno porasla u prethodnim godinama, tako da je i opasnost od gubitka tih podataka tokom procesa reciklaže ili reparacije znatno veći.

Hard diskovi se mogu izvaditi iz računara i prodati organizovanom kriminalu koji na taj način može steći uvid u brojeve računa i kreditnih kartica, doći do poslovnih podataka ili do informacija o privatnosti osoba koje su koristile računar. Zbog toga je neophodno uvesti odgovarajuće mere u sve faze obrade podataka, uključujući i fazu odbacivanja starih uređaja.

Peter Hustinx daje i dva konkretna predloga. Najpre da se zakonski odredi da zaštita podataka i privatnosti moraju postati suštinski deo elektronske opreme, kako bi kroisnici mogli lako i besplatno obrisati sve svoje podatke kada uređaj žele da bace. On predlaže i da se zabrani oglašavanje prodaje repariranih uređaja koji nisu prethodno prošli kroz proces brisanja ličnih podataka koji bi na njima mogli postojati.

Kod nas je recikliranje elektronskog otpada daleko od redovne procedure, a briga o zaštiti podataka koji se nalaze na staroj opremi prepuštena je pojedincima, odnosno firmama koje žele da se oslobode svojih računara i mobilnih telefona. Poznata nam je bar jedna firma koja u tome može pomoći. BiS reciklažni centar omogućava i brisanje podataka sa računarskih medija, pored redovne usluge preuzimanja i recikliranja računarske opreme. Ako ima i drugih koji se bave uništavanjem podataka sa stare opreme, voleli bismo da nam se jave.

Izvor: EUobserver

April je ove godine u mnogim zemljama proglašen kao Mesec Prevencije Zloupotrebe Dece (Child Abuse Prevention Month).

Budući da su deca danas fascinirana Internetom i neretko čak kompjuterski pismenija i od sopstvenih roditelja, izuzetno je važno da se najpre upravo roditelji i prosvetni radnici upoznaju sa pretnjama i zamkama sa kojima deca mogu da se suoče na Internetu.

“Deca su česte mete manipulacije putem Interneta od strane izopačenih pojedinaca bilo da se radi o pornografskim, finansijskim ili drugim ilegalnim motivima.”
- upozorava Catalin Cosoi, BitDefender senior researcher.

Dobra komunikacija i edukacija su osnovni ključevi svake prevencije i roditelji i prosvetni radnici kao saveznici mogu pomoći deci, a i jedni drugima, da se neželjene pojave zloupotreba na vreme i u potpunosti spreče.

Svako dete, nezavisno od uzrasta, treba da ima bar neka prethodna saznanja o Internet pretnjama i načinima njihovog izbegavanja. Upravo je zadatak roditelja i prosvetnih radnika da informacije koje oni imaju transformišu u saznanja na način koji će deci, učenicima ili studentima biti jasan, zanimljiv i prihvatljiv. BitDefender je sastavio listu od deset tačaka koja sadrži poželjne teme razgovora sa decom i preventivne postupke koji unapređuju bezbednost Internet iskustva najmlađih korisnika Interneta.

1. Koristite zaštitne proizvode za PC računare koji sadrže modul roditeljske kontrole (parental control). Cilj modula roditeljske kontrole je da sprečava ili ograničava pristup odabranim internet sajtovima i otuda uz pravilnu upotrebu pruža veliki doprinos prevenciji od Internet pretnji. Uz korišćenje proizvoda koji sadrži roditeljsku kontrolu poželjno je da roditelji kroz razgovor pojasne deci da se ne radi o kažnjavanju ili špijuniranju već upotrebi nečega za dobrobit cele porodice.
2. Računar je poželjno poizicionirati u stanu tako da roditelj može u bilo koje vreme, ukoliko to želi, da ostvari vizuelni kontakt sa monitorom i na taj način proveri šta trenutno dete radi na Internetu.
3. Ukoliko dete ima otvoren nalog na socijalno-društvenim zajednicama kao što je npr. Facebook, poželjno je da roditelj u svako vreme ima uvid u listu “prijatelja” koje njegovo dete ima,  status naloga (da li je otvorenog ili zatvorenog tipa) kao i da odmah reaguje ukoliko se na listi “prijatelja” nađe neko nepoznat ili ukoliko je nalog javan i dostupan svima. Poželjno je povremeno i vršiti uvid u naloge drugova i drugarica deteta, a u cilju provere da dete slučajno nema i neki tajni nalog za koji roditelji nisu ni svesni da postoji.
4. Ni pod kojim uslovima ne treba dozvoliti detetu da samostalno  organizuje viđanje sa osobom koju poznaje samo preko Interneta, sem u slučaju ukoliko niste u mogućnosti da izvršite identifikaciju i proveru druge osobe, a čak i u tom slučaju potrebno je da prvom eventualnom sastanku prisustvuju roditelji oba deteta.
5. Potrebno je naučiti decu kako da prekinu online komunikaciju odmah nakon što ista postane čudna ili neprijatna.
6. Naučite dete da prepozna spam, neprikladne i agresivne email poruke, da shvati motive pošaljioca poruke i ispravnim načinom rukovanja sa takvim porukama, uključujući naviku da takve poruke nikada ne prosleđuje dalje ili na iste odgovara.
7. Roditelji bi trebali redovno da proveravaju na pretraživačima kao što je Google rezultat upita imena i prezimena svog deteta i email adrese koju dete koristi. Ovim putem se mogu saznati neke Internet aktivnosti dece, budući da tragovi upotrebe imena i prezimene i email adrese ostaju zabeleženi i mogu se pretraživati putem Google.
8. Poželjno je da roditelji i prosvetni radnici znaju internet sleng koji koriste deca. Najčašće se radi o akronimima kao što su P911 (roditelji dolaze-parents are comming) PA (roditeljska uzbuna), PAL (roditelji slušaju – parents are listening), TAW (učitelji su tu – teachers are watching) i slično. Ovaj sleng naravno može biti različit  od zemlje do zemlje, a prethodno navedeni akronimi su u upotrebi u anglosaksonskim zemljama. Kompletna lista akronima se može naći ovde: Nacionalni centar za nestalu decu
9. Tokom korišćenja PC u školama i kući prosvetni radnici i roditelji trebaju da obrate pažnju na aktivnosti kao što su brzo gašenje računara, promena prozora i slično koji ukazuju na moguću posetu neprikladnim internet lokacijama.
10. Konačno, potrebno je potrošiti dosta vremena u komunikaciji sa decom kako bi se prenela osnovna poruka, da ništa što vide, čuju ili pročitaju na Internetu ne treba da uzimaju zdravo za gotovo i da ni pod kakvim uslovima ne treba da otkrivaju informacije o sebi, nikome i nikada.

Više informacija o BitDefender proizvodima koji sadrže modul roditeljske kontrole, kao što su Internet Security 2010 i Total Security 2010 možete naći na sajtu www.bitdefender.rs.

Ako ste ika­da obe­zbeđiva­li po­slov­ni ili stam­be­ni pros­tor alar­mom, pam­ti­te krip­tične se­kven­ce, la­žne u­zbu­ne i noćne še­tnje do o­bjek­ta, pod be­snim po­gle­di­ma kom­ši­lu­ka ko­je je bes­kraj­no ur­la­nje si­re­na pro­bu­di­lo. Do­bra vest je da više ne mo­ra da bude ta­ko – alar­mi su značajno na­pre­do­va­li. Is­pro­ba­li smo Ja­blo­tron OASiS sis­tem, ko­ji kod nas dis­tri­bu­ira Lun­a­tro­nik — Dejan Ristanović

Alarm je u o­sno­vi je­dnos­ta­van sis­tem: ima­te sen­zo­re ko­ji de­tek­tu­ju po­kre­te u pros­to­ri­ja­ma, o­tva­ra­nje pro­zo­ra i vra­ta, za­tim mi­kro­pro­ce­sor­sku cen­tra­lu ko­ja o­brađuje po­dat­ke, tas­ta­tu­ru pre­ko ko­je uno­si­te ko­man­de i si­re­nu ko­ja ur­la kad cen­tra­la za­ključi da ne­što ni­je u re­du. Ka­da je je­dnom sve ko­rek­tno pos­tav­lje­no i pro­gra­mi­ra­no, pro­ble­mi su ret­ki ali ne­pri­ja­tni; u­glav­nom se svo­de na činje­ni­cu da ste os­ta­vi­li računar (ili, sve­je­dno, mi­kro­pro­ce­sor) da se sam sna­la­zi u surovom i slo­že­nom sve­tu, a o­pre­mi­li ste ga si­re­nom ko­ja vas ka­žnja­va za sva­ko računarsko ne­sna­la­že­nje.

Ka­da pro­blem nas­tu­pi, a pri tom se, Bo­gu hva­la, ne ra­di o pra­voj pro­va­li, stva­ri u­glav­nom te­ku ova­ko: zo­vu vas iz cen­tra za do­ja­vu (ili, ako nis­te po­ve­za­ni sa cen­trom za do­ja­vu, iz kom­ši­lu­ka) u­sred noći i ka­žu da se alarm ak­ti­vi­rao u zo­ni 3, par mi­nu­ta po­što je pros­tor na­pus­tio ko­ri­snik čiji je kod 17. Stvar bi se la­ko re­ši­la ako ko­ri­sni­ka 17 po­zo­ve­te na mo­bil­ni, ve­ro­va­tno je još u bli­zi­ni, ali ko je ko­ri­snik 17? Mo­žda onaj ko se­di u zo­ni 3, gde je pre i­zlas­ka za­bo­ra­vio da za­tvo­ri pro­zor, ali šta je zo­na 3? Za­mo­li­te cen­tar za do­ja­vu da is­ključi sen­zor u zo­ni tri (stručan i­zraz je „da baj­pa­su­ju“) ali đavo­la, oni to ne mo­gu da ura­de. Pa, do­bro, ne­ka ba­rem is­ključe alarm da se si­re­na ne de­re dok ide­te u fir­mu? Oni ne mo­gu da is­ključe alarm iz sigurnosnih razloga, da­kle obu­ci­te se, se­di­te u ko­la pa po­žu­ri­te… srećom da noću ne­ma gu­žve u sa­o­braćaju. A kad već vi ne spa­va­te, za­što bi lju­di ko­ji sta­nu­ju u kom­ši­lu­ku va­še fir­me bi­li bo­lje sreće – si­re­na će iz sve snage svi­ra­ti dok alarm traje, i još malo duže…

Hu­ma­ni­ji sce­na­rio

Ako vam opi­sa­ni sce­na­rio de­lu­je po­zna­to, vre­me je za no­vu alar­mnu cen­tra­lu pri čijem je pro­jek­to­va­nju vođeno vi­še računa o ko­ri­sni­ku. Do­bar kan­di­dat je Jablotron OASiS – na prvi po­gled liči na alar­mne sis­te­me ko­je ste već viđali, ali mo­du­lar­na kon­cep­ci­ja i do­bro o­smi­šljen so­ftver čine ra­zli­ku.

U kon­fi­gu­ra­ci­ji u ko­joj smo ga tes­ti­ra­li, OASiS je na­me­njen pre sve­ga obe­zbeđiva­nju po­ro­dičnih kuća, te ma­njih i sre­dnjih po­slov­nih o­bje­ka­ta. Pros­tor se mo­že po­de­li­ti u naj­vi­še tri particije (A, B i C), a u­ključiva­njem i is­ključiva­njem alar­ma se u­prav­lja pre­ko ras­ko­šnog kon­trol­nog pa­ne­la na ko­me je­dnos­tav­no pri­ti­sne­te A, B ili ABC, a on­da une­se­te svo­ju ši­fru. O­gra­ničenje je da ne mo­že­te u­ključiti sa­mo zo­nu C – pret­pos­tav­lja se da je A ga­ra­ža u ko­joj alarm mo­že bi­ti u­ključen kad god su ko­la unu­tra, B je pri­zem­lje u ko­me ćete alarm u­ključiva­ti noću, dok spa­va­te na spra­tu, a ABC u­ključuje­te ka­da o­dla­zi­te od kuće. Zo­ne se mo­gu pro­gra­mi­ra­ti i dru­gačije, u skla­du sa po­tre­ba­ma i kon­sul­ta­ci­jom sa in­sta­la­te­rom. 

Pri­li­kom pos­tav­lja­nja sis­te­ma in­sta­la­ter će vas za­mo­li­ti da sva­ku pros­to­ri­ju u ko­ju se stav­lja sen­zor ime­nu­je­te („Ulaz“, „Dnev­na so­ba“, „Ku­hi­nja“…) Sa za­do­volj­stvom ćete pri­me­ti­ti da cen­tra­lu po­de­ša­va sa notebook‑a – umes­to da ku­ca o­grom­ne se­kven­ce sa zve­zdi­ca­ma i ta­ra­ba­ma na kon­trol­nom pa­ne­lu, kon­stan­te uno­si u Windows mas­ke. Po­de­ša­va­nje je ta­ko mno­go brže, pos­to­jeće op­ci­je su pre­gle­dni­je i ka­sni­je se lak­še o­dlučiti za i­zme­ne, ako za­ključite da bi vam ne­ka dru­ga konfiguracija vi­še od­go­va­ra­la.

Uko­li­ko do­pla­ti­te za USB in­ter­fejs, Microsoft Windows so­ftver za kon­fi­gu­ri­sa­nje mo­že­te ko­ris­ti­ti i ka­da in­sta­la­ter ode. Ne tre­ba, na­rav­no, ra­di­ti po­sao za ko­ji nis­te sprem­ni – pro­me­ne u strukturi sis­te­ma os­ta­vi­te pro­fe­si­onal­ci­ma, ali je le­po ima­ti mo­gućnost la­kog me­nja­nja ši­fa­ra, o­dlučiva­nja šta ko­ji ko­ri­snik mo­že da ura­di, pre­gle­da sis­tem­skog dnev­ni­ka…

Ši­fre, kar­ti­ce, u­prav­ljači…

Ku­ca­nje ši­fre, ma­kar se ona sas­to­ja­la od sa­mo četi­ri ci­fre, uvek je ne­pri­ja­tno is­kus­tvo, po­što zna­te da je ula­zno vre­me krat­ko i da će gre­ška ak­ti­vi­ra­ti si­re­nu. OASiS kon­trol­ni pa­ne­li omo­gućava­ju prečicu: ši­fru mo­že­te da za­me­ni­te RFID kar­ti­com ko­ju ćete pri­ne­ti pa­ne­lu i ta­ko u­ključiti ili is­ključiti alarm. Uz ma­lo ve­šti­ne, kar­ti­ca mo­že da os­ta­ne u fu­tro­li ili tor­bi­ci ko­jom ćete ma­hnu­ti po­red pa­ne­la. Stručnjak za be­zbe­dnost će vam sva­ka­ko reći da se ne tre­ba o­slo­ni­ti na kar­ti­cu, po­što nju ne­ko mo­že i da vam u­kra­de; naj­bo­lje bi bi­lo da se za is­ključenje alar­ma za­hte­vaju kar­ti­ca i ši­fra, što je op­ci­ja ko­ju OASiS po­drža­va; za većinu smrtni­ka kar­ti­ca je do­volj­na, na­ročito uz mo­gućnost da je u slučaju ne­vo­lje ones­po­so­bi­te pre­ko In­ter­ne­ta.

Ako ko­li­ma ula­zi­te pra­vo u ga­ra­žu, ula­zno vre­me mo­že da pred­stav­lja pro­blem – čak i ako ga pro­du­ži­te i­znad 10 se­kun­di, mo­raćete da žu­ri­te i istrčava­te iz ko­la, što stva­ra ne­po­tre­bnu ner­vo­zu. Al­ter­na­ti­va je da­ljin­ski u­prav­ljač ko­jim ćete alarm is­ključiti pre ne­go što o­tvo­ri­te vra­ta ga­ra­že. Ili ćete se, ako bri­ne­te o be­zbe­dnos­ti, o­pre­de­li­ti da se da­ljin­cem is­ključuje sa­mo alarm u zo­ni A (ga­ra­ža), a ka­da se mir­no par­ki­ra­te, alarm u os­tat­ku kuće is­ključićete uno­seći ši­fru ili ma­hnuv­ši kar­ti­com. To za­hte­va da i u ga­ra­ži ima­te je­dan kon­trol­ni pa­nel; srećom, mo­že ih bi­ti ne­ko­li­ko u o­bjek­tu.

Cyber svoj­stva OASiS alar­ma po­ka­zu­ju se kad po­že­li­te da una­pređuje­te ne­ki sce­na­rio u sme­ru veće si­gur­nos­ti ili većeg kom­fo­ra. Re­ci­mo, za­ključite da je ne­zgo­dno no­si­ti je­dan da­ljin­ski u­prav­ljač za ga­ra­žna vra­ta i dru­gi za is­ključiva­nje alar­ma. Uz do­da­tni ko­mu­ni­ka­tor, je­dan od tas­te­ra na da­ljin­cu alar­ma mo­že­te is­ko­ris­ti­ti za u­prav­lja­nje vra­ti­ma, a ima­te još dva tas­te­ra za, re­ci­mo, ka­pi­ju i spolj­no sve­tlo. Ili, kre­ni­te da­lje – u ko­la mo­že­te in­sta­li­ra­ti RFID po­ve­zan na sis­tem fa­ro­va i po­de­šen ta­ko da, ka­da se pri­bli­ži­te ga­ra­ži, a­blen­du­je­te dva pu­ta, što uga­si alarm i o­tvo­ri vra­ta. Kom­ši­je ko­je to even­tu­al­no pri­me­te mo­gu a­blen­do­va­ti do mi­le vo­lje, a vra­ta im se neće o­tvo­ri­ti.

Alarm na In­ter­netu

OASiS alarm se ana­lo­gnom te­le­fon­skom li­ni­jom mo­že po­ve­za­ti sa cen­trom za do­ja­vu, ali su na ras­po­la­ga­nju i da­le­ko in­te­re­san­tni­je op­ci­je. Ako do­ku­pi­te GSM ko­mu­ni­ka­tor i SIM kar­ti­cu ne­kog od mo­bil­nih ope­ra­te­ra, alarm mo­že­te da kon­tro­li­še­te i pre­ko mo­bil­nog te­le­fo­na. Naj­lak­še je da to ra­di­te SMS‑ovi­ma – na­vo­deći una­pred za­da­tu ši­fru, mo­že­te (de)ak­ti­vi­ra­ti alarm ili bi­ti oba­ve­šte­ni o sva­kom do­gađaju – ko je ka­da u­ključio/is­ključio alarm, ka­da je nas­ta­la u­zbu­na i u ko­joj zo­ni (senzor sa kamerom može čak i da slika onoga ko je napravio uzbunu). Pri tom se u po­ru­ka­ma ne jav­lja­ju krip­tične skraćeni­ce, već ja­sno vi­di­te u ko­joj so­bi je pro­blem, ko je u­ključio alarm itd; ko­ris­te se mne­mo­ni­ci ko­je ste sa­mi za­da­li, a čita­va ko­mu­ni­ka­ci­ja je lo­ka­li­zo­va­na za srpski je­zik.

U slučaju u­zbu­ne će, ako ta­ko kon­fi­gu­ri­še­te, uz SMS po­ru­ku bi­ti upućen i po­ziv gla­som na vaš mo­bil­ni te­le­fon. Odnosno ne baš gla­som… O­tvo­rio sam kući­šte alar­ma da bih na­pra­vio ne­ko­li­ko fo­to­gra­fi­ja za ovaj tekst, fo­to­se­si­ju je odmah pre­ki­nuo mo­bil­ni (ko li me zo­ve u 11:45 PM?) a on­da sam iz te­le­fo­na čuo zvuk ur­la­juće si­re­ne. Os­tao sam na je­dnoj fo­to­gra­fi­ji.

Is­ti ko­mu­ni­ka­tor se ko­ris­ti i za ve­zu sa In­ter­ne­tom, ko­ja je po­sre­dna. Uko­li­ko že­li­te da pris­tu­pi­te alar­mu, o­tva­ra­te sajt www.gsmlink.cz, uno­si­te ko­ri­sničko ime i lo­zin­ku, a on­da čeka­te. Sis­tem će ini­ci­ra­ti ve­zu sa va­šom kućom i GSM ko­mu­ni­ka­tor će uspos­ta­vi­ti GPRS ko­mu­ni­ka­ci­ju, ko­ja će se da­lje (si­gur­nim https pro­to­ko­lom) pro­sleđiva­ti va­šem Web browser‑u. Po­što 3G ko­mu­ni­ka­ci­ja ni­je po­drža­na, na od­go­vo­re se čes­to mo­ra sačeka­ti (na­ročito ako že­li­te da po­gle­da­te po­du­ži log do­gađanja) ali alarm i ta­ko ni­je ne­što što bis­te stal­no po­sećiva­li – do­bro je da zna­te da je In­ter­net ve­za mo­guća ako vam za­tre­ba u ne­kom tre­nut­ku.

Vre­de­lo bi po­me­nu­ti i dru­ge op­ci­je, kao što su be­žična ko­mu­ni­ka­ci­ja sa do­da­tnim sen­zo­ri­ma (za­bo­ra­vi­li ste da pro­vučete kabl do po­dru­ma? Ne mo­ra­te po­no­vo ko­pa­ti zi­do­ve), be­žične si­re­ne ko­ji­ma ćete „oki­ti­ti“ o­bje­kat, za­šti­ta od po­ža­ra i po­pla­ve, ter­mos­ta­ti… No ve­ru­je­mo da ste ste­kli sli­ku Jablotron OASiS alar­ma, a de­ta­lje kon­fi­gu­ra­ci­je ćete iza­bra­ti u za­vi­snos­ti od kon­kre­tnog o­bjek­ta ko­ji tre­ba obe­zbe­di­ti.

Lu­na­tro­nik

Vijetnamski istraživači iz kompanije Bach Khoa Internetwork Security (BKIS) su identifikovali trojanca koji se lažno predstavlja kao nova verzija ili nadogradnja popularnih programa; do sada, pojavio se kao Adobe Reader i Java Runtime.
Ovaj zlonamerni kod, kojeg je BKIS nazvao W32.Fakeupver.trojan, napisan je u Visual Basic-u i koristi tehnike koje lako mogu da prevare čak i vrlo iskusne korisnike.
Trojanci koji koriste imena slična ili istovetna poznatim komponentama sistema ili aplikacijama nisu ništa novo. Ali, ovaj trojanac koristi i istovetne ikone i ostala svojstva poznatih programa – na primer, ako proverite verziju lažne datoteke AdobeUpdater.exe, dobićete izveštaj da je proizvođač Adobe Systems Incorporated, upotpunjen oznakom “Copyright (c) 2002 – 2010 by Adobe Systems Inc”.
Nadalje, trojanac briše originalnu datoteku i pozicionira se umesto nje, tako da ga je još teže otkriti – prosečan korisnik će sigurno biti nasamaren, a čak su i neki “virusolozi” prešli preko ove “nadogradnje softvera” a da nisu ništa posumnjali.
Trojanac u bazi Registry pravi ključ unutar odeljka HKLM\Software\Microsoft\Windows\CurrentVersion\Run, tačno tamo gde stoji i pravi AdobeUpdater.exe, ali sa pointerom na lažni, i time izbegava pojavljivanje lažnog programa u spisku procesa (što bi već bilo sumnjivo). Pošto je računar inficiran, trojanac pokreće nekoliko sistemskih servisa na onima računarima na kojima oni nisu pokrenuti, između ostalih DHCP client, DNS client i network share. Zatim otavra port, koji hakerima omogućava “prisluškivanje”.
Adobe nije jedini falsifikovan, već je tu i Oracle: isti ovaj trojanac se predstavlja i kao Java Runtime Environment, sa istim efektima – BKIS je pronašao lažnu datoteku “C:\Program Files\Java\jre6\bin\jucheck.exe”.

Izvor: Softpedia

Trži­šte Srbi­je je bogati­je za ponudu još jedne kompani­je koja se bavi softverom za zašti­tu računara. Nemačka kompani­ja G Data ima tradi­ci­ju od preko 25 godi­na, a tokom tog peri­oda usavrši­la je svoju ponudu i razgranala je veli­ki broj rešenja za pojedinačne i poslovne kori­sni­ke. Tako se sada na našem trži­štu mogu naći, i­zmeđu ostalih, paketi G Data TotalCare 2010 i NotebookSecurity 2010 namenjen zašti­ti prenosi­vih računara. Glavni adut ovog softvera je jednostavna upotreba. Vi­še informaci­ja potraži­te na www.vakcina.rs.