Računari, serveri, mreže… gvožđurija koja, kada se ne upregne, postaje ozbiljan trošak. U preduzeću možete da ih koristite da impresionirate posetioce, umesto pisaće mašine, kao špil karata za pasijans XXI veka ili – kao platformu na kojoj ćete primeniti poslovna rešenja koja štede vreme i novac — Milan Bašić

I vrapci o tome već sve znaju – mi trošimo na informacione tehnologije daleko manje od razvijenog, pa čak i od tek nešto razvijenijeg sveta od nas. I koga je briga, jer niko nas ne može da ubedi da ćemo sutra zarađivati više ako potrošimo više na kompjutere! Mogao bih da podelim sa vašim direktorima ovo razmišljanje, ali mi đavo ne da mira – poslednjih desetak godina hvatam se u koštac sa sijaset problema na koje nailazim obilazeći domaća preduzeća. Utisak gorčine pojačava i lutanje po nekim domaćim kompanijama u stranom vlasništvu (čitaj domaćim ispostavama internacionalnih korporacija) – tu sam imao priliku da vidim na delu zašto su informacione tehnologije važne za opšte zdravlje kompanija.

Mnogi će reći da trošenje novca na kompjutere ne donosi novac, ali je rakurs takvog razmišljanja pogrešan, pošto uglavnom kupujemo samo hardver i malo neophodnog softvera koji ne može da se nabavi ispod tezge. Da stvar bude gora, ovaj skromni novac često se neracionalno troši: u koliko firmi ste videli uglavnom neuposlene štampače na svakom koraku? Jeste, udobno je da se ne protežu noge kako bi se došlo do papira a i onako "laser" može da se kupi za manje od 100 evra. A koliko košta štampanje na njemu? Da li je ekonomično, da li možete da smanjite troškove štampe?

Pametna investicija

Ni najbogatiji ne troše pare uzalud – oni ih investiraju u rešenja koja stvaraju uslove za kvalitetnije obavljanje posla i to nužno ne mora da bude skupo. Informacije nastale u poslovnom procesu treba efikasno staviti na raspolaganje onima kojima su potrebne. I danas i sutra… Upravo sam napravio malo istraživanje i pritom generisao Word dokument u kome su sublimirani podaci pronađeni na Internetu. Taj dokument sam snimio na ranije dogovorenu lokaciju u mreži. Kome su sada na raspolaganju podaci prikupljeni tokom jednog radnog dana (u formulu troškova sada treba da ubacimo cenu mog rada na prikupljanju informacija)?

Potrošio sam još desetak sati da, na osnovu prikupljenih podataka, napravim analizu za klijenta. I taj dokument sam snimio, ovog puta u žurbi samo na moj lokalni disk i poslao ga saradnicima i klijentu elektronskom poštom. Za tri meseca treba da se napravi nova, osvežena verzija iste analize, ali avaj, biću tada na godišnjem odmoru. Nema problema, neko drugi će to da uradi, samo još da pronađe prethodnu analizu, izvorne podatke i sve drugo što je ranije prikupljeno sistematizovano, obrađeno uz veliki trud, pažnju i neminovno nastale troškove. Zbog načina na koji upravljamo informacijama u poslovnom sistemu, na ovaj posao će se potrošiti neko vreme, koje opet košta. Ili, ako tog vremena nema, nećemo ažurirati izvorne informacije, nećemo se osloniti na prethodno prikupljeno znanje, zapravo napravićemo proizvod koji po kvalitetu nije ni blizu onoga što bi mogao da bude.

Da li prepoznajete ovu priču? Ni po jada da se ona dešava ponekad, ali ona je svakodnevna rutina i malo po malo, uzalud izgubljeno vreme (čitaj: novac) i proizvod koji umesto da svakim danom postane sve bolji i bolji, postaje sve lošiji. Da budem još konkretniji i da vam podarim argument koji razume svaki direktor: ako preduzeće ima 10 radnika za računarom i ako svaki od njih svakog dana izgubi samo 6 minuta zato što traži nešto što je zabeleženo na diskovima ili se nalazi u arhiviranoj elektronskoj pošti, ali ne zna gde je. To je sat vremena dnevno ili 1,33% ukupnog raspoloživog vremena. A to je optimistična verzija priče – sklon sam da tvrdim da se na ovaj način izgubi i do 20%, odnosno pošto niko nije spreman da bude tako uporan u potrazi za nečim "što je onomad bilo" – kvalitet rada neumitno pada praktično za istu meru.

Eto gde informacione tehnologije mogu da nam donesu boljitak. Ili, da se vratim na početak razmišljanja: ako mi, kako IDC kaže, trošimo 121 dolara po glavi stanovnika na IT, a prosek Evropske unije je 914 dolara, onda oni sigurno ozbiljan deo tih para utroše na uvođenje raznih tehnologija koje povećavaju efikasnost poslovanja. Niko ne može da me ubedi da imaju toliko bolje računare u kući ili na poslu. Ni štampače, ni monitore, ni tastature. Dobro, kupuju više softvera od nas, ali i kada to uračunam, teško da zdrav razum dozvoljava da prekoračim magičnu granicu od 500 dolara po glavi stanovnika.

Pa gde odoše onda tolike pare? U stvaranje uslova da se komunikacija sa saradnicima i partnerima učini kvalitetnijom i efikasnijom. U što manje troškove eksploatacije resursa kompanije, a pod njima mislim na ljude, robu, mašine, zgrade i informacije svih mogućih vrsta. A ako mislite da se radi o nekoj novotariji, debelo se varate jer od kada je sveta i veka, svi koji su napravili neki pomak i bili bolji od drugih su radili isto. Jedino što je to nekada onima koji su imali, zbog cene i komplikovane tehnologije davalo prednost na duge staze, dok danas slobodno mogu da kažem da postoji nekoliko hiljada preduzeća u ovoj našoj Srbiji koje bi mogle da investiraju, samo ako spoznaju zašto to treba da urade.

Novo vreme

Zato sam odlučio da zajedno sa Vladimirom Cerićem presavijem tabak i pokušam da vam podarim poneku ideju kako bi mogli da učinite koji korak više na putu ka uspešnom poslovanju. Predstavićemo vam neka rešenja za koje smo se sami uverili da funkcionišu. Biće reči o tehnologijama današnjice i bliske nam budućnosti, a nećemo se libiti ni da se upustimo u kontroverzna razmišljanja. Zašto da ne, upravo taj iskorak iz ustaljenog i konvencionalnog toka može da bude nešto što će nam biti najznačajnije.

Za početak, biće reči o osnovi svega – platformi na kojoj će vaša kompanija da radi. Windows Server 2008 nije jedini izbor, ali na polju malih i srednjih preduzeća je dominantan. A on donosi u odnosu na predhodne generacije radikalna unapređenja koja kada se dobro iskoriste apsolutno vrede svaku paru koju na njih potrošite. Postoji i druga opcija koja vam može puno toga da ponudi, a zove se Linux. Kažu da je besplatna u šta ne verujem jer ništa što treba da zaradi pare nije besplatno. Dobro, da ne preterujem, sigurno bi analiza, a i njima ću da se pozabavim kada dođe vreme pokazala da je Linux jeftiniji od Windows Server-a u trenutku kada treba da ih uvedete u svoj poslovni sistem. Jedina je stvar što nikako da to postane prioritet kada govorimo o sistemima sa manje od 250 međusobno povezanih računara i to ne kod nas nego svugde u svetu. Mada, stara izreka kaže "nikad ne reci nikad"…

PC Press

Hoće li papirna mapa nestati ili će se koristiti ravnopravno sa elektronskom naslednicom je pitanje koje se redovno pojavljuje na forumima i konferencija na kojima učestvuju profesionalci iz industrije prostornih informacija. Mišljenja su često oprečna… — Stevan Josimović

Sve se danas seli u ovaj ili onaj vid elektronske ili Web forme, pa zašto tako ne bi bilo i sa mapama? Način na koji se korišćenje mapa menjalo u poslednjoj deceniji nagoveštava da bi to mogao biti slučaj, ali veliki izdavači širom sveta dostavljaju statistike koje govore da se broj prodatih papirnih mapa značajno povećao od pojave mobilnih GPS uređaja. Takođe, imamo i neprijatno istorijsko podsećanje šta se dogodilo sa elektronskim kancelarijskim poslovanjem i ne tako davnim predviđanjima da će štampanje dokumenata postati prava retkost; zapravo se upotreba papira u kancelarijske svrhe uvećala sa razvojem elektronske kancelarije. Reciklažna industrija je direktni produkt ovih trendova, svojevrsna "zakrpa" za problem globalnih razmera kome niko nije mogao ili hteo da se suprotstavi. Tako je papirna mapa danas ako ne dominantan, ono barem ravnopravan medij za objavljivanje prostornih informacija u poređenju sa svojim elektronskim pandanom.

Naučna fantastika ili realistika

Bila papirna mapa ugrožena vrsta ili ne, stvari neće još dugo teći po inerciji. Nekoliko različitih i nepovezanih tehnologija koje se usavršavaju ovih dana će osigurati da se naša interakcija sa računarima, kao i dostupnost prostornih informacija, promene do neprepoznatljivosti što će značiti oproštaj od papirnih mapa. Prva od tih tehnologija je svakako bežični širokopojasni Internet pristup koji se već ustalio na tržištu. U nekoliko zemalja širokopojasna Internet konekcija je "unapređena" u osnovno građansko pravo i postaje besplatna; nije teško zamisliti da će se nešto slično desiti i sa bežičnim Internetom. U bliskoj budućnosti kompletan radio spektar će biti posvećen Internet komunikaciji koja će istisnuti/preuzeti sve druge oblike komunikacija (radio, TV, mobilna telefonija…)

Druga grupa tehnoloških prodora se odnosi na nove displeje koji odgovaraju na najbitniju zamerku mobilnim GPS uređajima – mali ekran. U pitanju su pre svega elektronski papir i Virtual Retinal Display koji, svaki na svoj način, pokrivaju deo modernih korisničkih zahteva vezanih za način konzumiranja prostornih podataka – za razne poslove je posebno bitna veličina ekrana, otpornost na atmosferske i svetlosne uslove, mobilnost…

Tehnologija akvizicije prostornih podataka se unapređuje vrtoglavom brzinom, pa će štampanje mapa postati nesuvislo kao i štampanje rezultata neke Internet pretrage. Osim toga, raster postaje nezaobilazna komponenta modernih mapa bilo u formi satelitskih ili vazdušnih slika, bilo u formi uličnog pogleda (opet taj Google). Rezolucija, ažurnost i preciznost ovih podataka je neverovatno napredovala – recimo, firma NearMap je razvila tehnologiju kojom će osvežavati vazdušne fotografije 700 svedskih gradova svakog meseca (rezolucija ispod 10 cm). Tim sa jednog američkog univerziteta kombinuje četiri adaptirane Nikon DSLR kamere i elektronski žiroskop za fotogrametrijski sistem visoke preciznosti koji se montira na vozilo veličine Toyota Corolla i koji je u stanju da iznese ažurirani (fotogrametrijski) street view Beograda za manje od nedelju dana. Najzad, Augmented Reality sistemi (uveliko funkcionišu na iPhone-u i drugim uređajima) obezbeđuju sofisticirano uklapanje i konzumiranje prostornih/GIS podataka, nešto što papirne mape nikada neće moći.

Izdavački proizvod, plan "B"

Mape su do sada bile tretirane kao izdavački proizvod, bilo da su štampane ili učitane u GPS uređaj. Potrebe najširih krugova korisnika su se promenile: ažurnost i visoki kvalitet prostornih informacija su na dohvat ruke. Ograničenja poput fiksne razmere, ograničene rezolucije štampe, nemogućnost promene prostornog raspona koji štampana mapa obuhvata i nemogućnost deljenja podataka drastično smanjuju krug primena papirnih mapa. Zbog toga mapa ovih dana menja svoju prirodu i od izdavačkog proizvoda postaje servis i interfejs između korisnika i prostornih podataka. Ovaj interfejs mora biti prilagodljiv, pouzdan i jevtin. Sve tri karakteristike diskvalifikuju papirnu mapu.

Zbog čega onda vidimo povećanje broja prodatih papirnih mapa? To je verovatno odraz kvaliteta distribuiranih podataka i veće obaveštenosti/potražnje, a ne tehnološkog trenda. Trik je u tome da papirne mape pripremaju i izdaju izvori koji dobro poznaju kartografski zanat, dok su mape u GPS uređajima često "namaknute" na brzinu iz nepouzdanih izvora. Korisnici GPS uređaja zbog toga često pribegavaju papirnim mapama kao neophodnom "planu B".

Lociranje podataka na Internetu je preskočilo psihološku, apstraktnu barijeru i sad imamo search engine koji pored cyber prostora pretražuje i fizički prostor. Evropska unija je zato krenula u agregaciju lokalnih geo-podataka članica. Inspire je direktiva Evropske Komisije orijentisana upravo ka tom cilju ali i propisivanju standarda meta-podataka koji moraju da prate lokalne geo-podatke. Google je GoogleMaps i GoogleEarth servisima podigao nivo obaveštenosti običnih ljudi o značaju geo-informacija – čitaj: Alvarezov asteroid je već udario. Kartografi koji su prepoznali taj momenat i na vreme počeli da se spremaju za novo doba, imaju šansu da prežive i napreduju, a štamposaurusi će polako ali sigurno otići u šreder istorije.

PC Press

"Mi mnogo volimo da imamo, ali ne znamo da živimo od onoga što imamo", reče Duško Radović. U IT smo uložili dosta, ali rezultati neće biti na nivou očekivanja ako usporimo pred samim ciljem — Nenad Batoćanin

Nepravedna i ničim izazvana ekonomska kriza uveliko krstari našom malom, ali ponosnom zemljom. Svako se snalazi kako zna i ume, a samo retki mogu da se pohvale da ne osećaju njene efekte. Firme nedostatak novca uglavnom rešavaju smanjenjem troškova, a država posle nekoliko mera prilično skromnog efekta najavljuje masovna otpuštanja i kresanje budžeta. Pri tom retko ko analizira fine razlike između troškova i investicija – sve što troši pare potencijalna je meta.

Na državnom nivou

Informacione tehnologije su često pri vrhu liste za odstrel – računar koji nekako radi može se zameniti i naredne godine, a ulaganje u novi softver je i tako luksuz. Time se samo prividno štede pare – pametna investicija u IT uvek se vraća kroz značajno smanjenje troškova, ali to nije lako objasniti ili dokazati. Ako posmatramo državni nivo, potencijalne uštede se mere milionima evra. I površan pogled na našu svakodnevnu rutinu otkriva mnoštvo procesa koji se beskorisno ponavljaju i koji se lako mogu automatizovati. Kako se neki poslovi trenutno obavljaju ručno ili nedovoljno automatizovano, nastaju uska grla koja stvaraju ogromne redove u kojima svakog dana gubi vreme ogroman broj ljudi. Vreme se gubi u redovima kod lekara, u čitavoj šumi birokratskih šaltera, pa do čekanja u saobraćaju. Ako prođete u radno vreme prostorijama MUP, poreske uprave, suda ili doma zdravlja, jasno možete videti ogroman broj ljudi koji gube vreme čekajući razne stvari u redovima. Logika je prosta: ljudi koji stoje u redovima obično negde rade, a ako čekaju u redu, ne mogu da zarađuju, pa na kraju i država dobija značajno manje para.

Uzmimo za primer registraciju automobila koja se nije menjala decenijama. U Srbiji trenutno ima oko 2.500.000 automobila i svaki od njih se mora jednom godišnje registrovati, što podrazumeva tehnički pregled i čekanje na šalteru MUP-a za registraciju. Ovaj proces može potrajati više sati, a ne retko i značajno više, ali recimo da se sve završi za samo četiri sata. To znači da se godišnje na registraciju automobila izgubi oko 10 miliona sati! Neki ljudi registruju kola van radnog vremena, neki su nezaposleni, pa recimo da ovo smanjimo na samo 8 miliona izgubljenih radnih sati. Pošto je prosečna mesečna zarada trenutno oko 42.000, to znači da jedan sat vredi oko 250 dinara. Tako dobijamo sumu veću od 20 miliona evra!

Da li registracija mora toliko trajati? Svako ko je registrovao auto zna da je ta procedura etalon gubljenja vremena. Recimo da se tehnički pregled ne može ubrzati i da se auto mora testirati. Ali, da li čekanje u MUP mora toliko trajati? Naravno da ne mora. Ako pažljivije posmatrate proceduru, videćete da službenik na šalteru vaš registarski broj nekoliko puta ukucava u različite maske programa da bi proverio da li je vaš auto ukraden, tražen ili šta je već tu bitno. Zatim ručno prepisuje neke podatke u registracioni list i to dva puta. Onda upisuje podatke u evidencionu svesku i na kraju na pisaćoj mašini popunjava saobraćajnu dozvolu. Čitava procedura ume da potraje pola sata i to u idealnim slučajevima (ako ste imali nesreću da vam se recimo ne slaže adresa na polisi osiguranja i u dozvoli, ili da ste uplatili iznos za dinar manji od propisanog, znate o čemu pišem). Tehnički gledano, nema prepreka da se obrada na šalteru uz korektnu softversku podršku smanji na maksimum 10 minuta. To nije ušteda od samo 20 minuta, kako izgleda na prvi pogled, jer će tako svi u redu od najmanje desetak osoba manje čekati i brže doći na red, što znači da se ušteda meri u milionima evra. Računica je jasna: za samo deo te sume se može nabaviti potreban softver i hardver, a ostalo je čista ušteda.

Jedan klik ili dva dana

Firme najviše muče šalteri PIO fonda i Poreske uprave. Obe ustanove odavno koriste računare, pa svaka firma ima svoje elektronske kartice na kojima je uvek upisano trenutno stanje duga. Pošto je državi važno da svi plate svoje poreze, donet je propis po kome se za sve bitne stvari mora dobiti potvrda da je plaćen porez: ako želite da izvadite vizu, dobijete kredit (ranije i registrujete kola), morate dobiti potvrdu da ne dugujete državi. Procedura je da prvo platite taksu, zatim sačekate na šalteru, kažete da želite potvrdu, službenik unese vaš matični broj i na terminalu odmah vidi da li dugujete porez.

Sada dolazi prosto neverovatan deo: umesto da jednim klikom aktivira opciju "štampaj potvrdu", službenik će vam saopštiti da možete da dođete po vašu potvrdu za dva radna dana! Da li prepoznavanje broja "0" na vašem saldu zahteva neko specijalno znanje i tehniku ili država prosto želi da vas podseti ko je glavni, tek, za ovu trivijalnu operaciju morate najmanje dva puta da dolazite na šalter Poreske uprave. To znači da dva puta prolazite zakrčenim ulicama, dva puta tražite parking mesto ili se gužvate u javnom saobraćaju, čekate u redu. U praksi je ovo gubitak od minimum nekoliko sati, što opet znači izgubljene milione evra. I ne samo to: za veoma skromne pare lista dužnika se može izbaciti na neki Web sajt, pa neka gleda ko hoće koliko ko duguje državi. Već čujem da mnogi pominju narušavanje privatnosti i objavljivanje privatnih podataka. Iskren da budem, briga me (a verujem i većinu građana) da li će neko moći da vidi da li dugujem nešto državi, ako će mi to sačuvati nekoliko sati života.

Mora se priznati da ni država ponekad ne sedi skrštenih ruku i svedoci smo mnogih akcija koje makar u nekoj krajnjoj instanci imaju za cilj da pojednostave birokratske procedure i smanje čekanje u redovima. Pozitivan primer je izdavanje izvoda iz knjige rođenih – ovaj dokument se od nedavno može naručiti telefonom ili preko Interneta. Sličan primer su gromoglasno najavljeni novi pasoši i lične karte, ali od očekivanih dobrih strana za sada nismo ništa videli. Umesto toga, redovi za izdavanje su se povećali, a u početku su ljudi sa novim dokumentima imali čak i dodatne probleme tamo gde nisu mogla da se očitaju nova dokumenta. To je živi dokaz da nas ni najsavremenija tehnika ne može spasiti od sopstvene gluposti i neorganizovanosti.

Kasa ili računar?

Interesantan primer su famozne fiskalne kase koje su smanjile crnu ekonomiju na prihvatljiv nivo. Dobro za sve nas, ali da li su fiskalne kase bile najbolje rešenje? Radi se o tehnički zastarelim i skupim uređajima (i do 1000 evra) koji imaju ograničen period korišćenja, posle čega im se menja fiskalni modul, što je po ceni dobar deo vrednosti nove kase. Funkcionalnost tih kasa je ograničena – one umeju da otkucaju traženi račun i to je uglavnom sve. Nekom čudnom logikom je prilikom projektovanja zanemarena i tako elementarna mogućnost kao što je davanje popusta. Koliko su ozbiljna ograničenja tih uređaja svedoči i zvanična preporuka kako treba na fiskalnim uređajima izdavati račune sa popustima – treba u bazi artikala otvoriti više puta iste artikle, ali sa različitim cenama.

Zašto je uopšte traženo da fiskalni uređaji memorišu pojedinačne artikle koji se prodaju? Tako je napravljen složeniji (i skuplji) uređaj koji je teže koristiti, a tabela artikala se nikako ne može korisno upotrebiti. Hipotetički sistem baziran na nekom računaru imao bi za klasu veće mogućnosti, a nije teško zamisliti čisto softverski sistem u kome bi svaka firma bila dužna da periodično šalje izveštaje o prodaji, liste ulaznih i izlaznih faktura. Unakrsnim poređenjem tih podataka trivijalno se otkrivaju situacije koje sad predstavljaju najveći problem (firma izdaje fiktivne račune bez pokrića), a inspekcija bi imala kompletan uvid u poslovanje svake firme i to online, recimo preko PocketPC-ja.

Investicija u kase je ulaganje u zastarelu tehnologiju što je zaista šteta, naročito kad se ima u vidu kolika je ta investicija. Za približno istu vrednost, svaka firma je mogla imati najsavremenije računare umesto kasa. Ako se uračuna i dodatak poznat kao GPRS terminal koji ima zadatak da omogući Poreskoj upravi uvid u iznos dnevnog pazara iz fiskalne kase, dobija se još gori rezultat. Najpre su obećavana brda i doline (npr. daljinska kontrola kasa), ali od svega toga nije bilo apsolutno ništa – taj uređaj je prosto previše primitivan da bi poslužio bilo čemu korisnom. Da smo mogli i gore da prođemo svedoči primer iz susedne BIH, gde su osim fiskalnih kasa za maloprodaju uvedene i posebne fiskalne kase za veleprodaju. Vrhunac priče o fiskalnim kasama je sertifikacija softvera koja je trebalo da uvede dodatnu disciplinu u softversko korišćenje fiskalnih uređaja. Osnovna ideja čitavog procesa, zakonsko rešenje, a naročito način na koji je to trebalo da bude izvedeno, primeri su kako nešto ne treba raditi.

Mobilni porez

Ponekad nije potrebno čak ni ulaganje – dovoljno je prosto razmisliti pre neke odluke, o čemu rečito govori primer uvođenja poreza na mobilnu telefoniju. U traženju dodatnih izvora prihoda, država je locirala operatere mobilne telefonije kao nekoga ko zarađuje dosta para i uvela je porez koji jedino njih obavezuje. Porez se plaća na istu osnovicu kao i PDV, plaćaju ga jedino operateri, pa će uvođenje biti transparentno za ostale firme i krajnje korisnike. Ili je barem tako izgledalo nepoznatom autoru.

U stvarnosti je propis o porezu na mobilnu telefoniju izazvao haos čije odjeke čujemo i danas. Osnovni problem je u rušenju jednostavnosti i uniformnosti postojećeg poreskog sistema: pre ovoga smo imali artikle koji se oporezuju sa 18% porezom, neki su oporezovani sa 8% i to je sve. Ako imate cenu artikla i njegovu poresku tarifu, prostim deljenjem dobijate osnovicu i PDV (118 din / 1.18 = 100). Uvođenje poreza na mobilnu telefoniju zateklo je sve u lancu, počev od operatera, preko firmi koje preprodaju vaučere i elektronske dopune, pa do prodavaca koji sve to prodaju fizičkim licima: pojavio se artikal koji formalno pripada tarifi sa 18% PDV, ali dodatni porez potpuno kvari računicu: ako elektronska dopuna košta 118 dinara, PDV nije 18 dinara, a ni osnovica nije 100 dinara. Najgore je što računanje tačnih iznosa zahteva dodatni podatak o vrednosti uračunatog poreza na mobilnu telefoniju, a to opet zavisi od odobrenog popusta.

U prvim danima primene propisa bila je prava retkost naći ispravnu fakturu – čak i najveće firme su poslale hiljade neispravnih faktura, koje su naravno kasnije morale biti zamenjene. Najgore su prošle maloprodaje zbog tehničkih ograničenja fiskalnih uređaja: fiskalni uređaji ne mogu da evidentiraju ovakve artikle. Zato je usledila preporuka da se umesto jednog kucaju dva artikla (jedan sa PDV, drugi bez), pri čemu se finalna cena dobija kao zbir! Poseban problem su elektronske dopune gde ne postoje fiksirane cene proizvoda, već kupac traži dopunu od 50, 100, 1482 ili bilo koji broj dinara. Ranije su to prodavci rešavali tako što su imali jedan artikal "dopuna" sa cenom od jednog dinara i prosto su kucali taj artikla u količini koju kupac traži. Sad je računica značajno iskomplikovana, pa se prodavci obično služe kalkulatorom ili gotovim tabelama ne bi li izračunali prave iznose koje treba uneti u kasu. Naravno, ovo je samo deo nastalih problema: svi poslovni programi su morali da podrže novi tip artikla, što je značilo temeljnu izmenu svih robnih dokumenata u programima. Rezultat: značajan broj firmi je jednostavno prestao da radi sa "mobilnim" artiklima, a knjigovodstvena evidencija je bez pravog razloga iskomplikovana.

Treba priznati da ulaganje u IT zahteva određenu dozu hrabrosti: u našoj situaciji nije lako odobriti neku investiciju koja ne donosi direktno novac. Osim toga, ne postoji univerzalna garancija da će investicija biti uspešna – dobre namere ne znače da će i rezultati biti dobri. Sa druge strane, postojanje informatičkih uskih grla nam svakodnevno nanosi veoma opipljivu štetu, što nas sve zajedno dodatno koči. Najgore što se može uraditi jeste da to ignorišemo ("biće vremena i za to"). Za početak bi bilo korisno jasno locirati kritična mesta i dozvoliti stručnjacima da predlože neka rešenja. Ko zna, možda se ispostavi da rešenja i nisu tako skupa kako to izgleda na prvi pogled.

PC Press

In­for­ma­tičari su po­zna­ti op­ti­mis­ti, čak i ka­da IT trži­šte be­le­ži dvo­ci­fre­ni pad u o­dno­su na is­ti pe­ri­od pro­šle go­di­ne. Op­ti­mi­zam je bo­lji am­bi­jent za rad, a ne­ko­li­ko naj­no­vi­jih do­gađaja iz na­še stvar­nos­ti ga pot­hra­nju­ju… — Dr Ni­ko­la Mar­ko­vić

Re­pu­blički za­vod za sta­tis­ti­ku je po če­tvrti put ura­dio is­tra­ži­va­nje o upo­tre­bi IC te­hno­lo­gi­ja u Srbi­ji. Po­ka­za­lo se da na počet­ku 2009. računar ima 46,8% do­maćin­sta­va u Srbi­ji, a pris­tup In­ter­ne­tu 36,7% od­sto do­maćin­sta­va. Dok­tor Dra­gan Vu­kmi­ro­vić, di­rek­tor Re­pu­bličkog za­vo­da za sta­tis­ti­ku, ka­že da je za go­di­nu da­na ko­rišćenje računa­ra u do­maćin­stvi­ma po­većano za šest od­sto, dok je upo­tre­ba In­ter­ne­ta po­većana za 3,5 od­sto. I da­lje pos­to­ji in­for­ma­ci­oni jaz i­zmeđu ur­ba­nog i ru­ral­nog de­la Srbi­je: u gra­do­vi­ma je sto­pa ras­ta četi­ri pu­ta veća ne­go u ru­ral­nim de­lo­vi­ma zem­lje. Go­to­vo sve fir­me (97,8% pre­du­zeća) ko­ris­te računa­re u svom po­slo­va­nju, In­ter­net pri­ključak ima 94,5% kom­pa­ni­ja a 67% pre­du­zeća ima Web sajt. Krat­ko rečeno, os­tva­ren je rast pri­me­na IC te­hno­lo­gi­ja u Srbi­ji, ali i da­lje za oko 40% za­os­ta­je­mo za ra­zvi­je­ni­jim čla­ni­ca­ma EU.

Elek­tron­ski ser­ti­fi­kati

Mi­nis­tar­stvo za te­le­ko­mu­ni­ka­ci­je i in­for­ma­ci­ono dru­štvo je u sep­tem­bru a­kre­di­to­va­lo ser­ti­fi­ka­ci­ono te­lo Priv­re­dne ko­mo­re. Đuro Voj­no­vić, di­rek­tor Cen­tra za in­for­ma­ti­ku i elek­tron­sko po­slo­va­nje, ka­že da Priv­re­dna ko­mo­ra Srbi­je već pri­ma za­hte­ve za i­zda­va­nje elek­tron­skih ser­ti­fi­ka­ta. Sva pre­du­zeća ko­ja su čla­no­vi Priv­re­dne ko­mo­re Srbi­je počev od 19. ok­to­bra do­bi­ja­ju bes­pla­tno ser­ti­fi­kat i čitač smart kar­ti­ce.

Kva­li­fi­ko­va­ni elek­tron­ski ser­ti­fi­kat će se ko­ris­ti­ti za pot­pi­si­va­nje do­ku­me­na­ta, pris­tup be­zbe­dnim Web saj­to­vi­ma i dru­gim online sa­drža­ji­ma, tran­sak­ci­je elek­tron­skog po­slo­va­nja, pro­ve­ru kva­li­fi­ko­va­nog elek­tron­skog pot­pi­sa, te za ši­fro­va­nje i de­ši­fro­va­nje elek­tron­skih do­ku­me­na­ta.

U Priv­re­dnoj ko­mo­ri su sprem­ni za po­kre­ta­nje ser­vi­sa u ko­ji­ma će se ko­ris­ti­ti kva­li­fi­ko­va­ni elek­tron­ski pot­pis za pri­ja­vu i o­dja­vu za­po­sle­nih, pri­ja­vu PDV‑a, po­dno­še­nje zav­ršnih računa, na­bav­ke pre­ko In­ter­ne­ta i dos­tav­lja­nje sta­tis­tičkih i­zve­šta­ja.

Elek­tron­ski šal­ter

Na­jav­lje­na je ve­li­ka re­or­ga­ni­za­ci­ja držav­ne u­pra­ve i lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve i u su­sret tom pro­ce­su re­ali­zo­va­no je vi­še us­pe­šnih pro­je­ka­ta e‑u­pra­ve. Vla­da je 1. ok­to­bra 2009. u­svo­ji­la Stra­te­gi­ju ra­zvo­ja e‑u­pra­ve, od ju­na 2009. o­drža­va­ju se elek­tron­ske se­dni­ce vla­de, a Re­pu­blički za­vod za in­for­ma­ti­ku i In­ter­net ra­di na nad­gra­dnji por­ta­la e‑Uprava, ko­ji tre­ba da bu­de cen­tral­no mes­to za pris­tup elek­tron­skim ser­vi­si­ma jav­ne u­pra­ve.

Skrom­na ver­zi­ja por­ta­la već pos­to­ji na a­dre­si www.euprava.gov.yu (ka­da će preći na .rs do­men?) i tu se mo­gu vi­de­ti na­zi­vi u­slu­ga, na­dle­žni or­ga­ni i po­tre­bni u­slo­vi za do­bi­ja­nje po­je­di­nih uve­re­nja i po­tvrda. Por­tal je sa­držin­ski, fun­kci­onal­no i te­hnički ne­pot­pun i za­to se ra­di na nje­go­voj nad­gra­dnji. Tre­ba obe­zbe­di­ti pris­tup svim uve­de­nim elek­tron­skim ser­vi­si­ma u držav­noj u­pra­vi i lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi, elek­tron­sko po­dno­še­nje za­hte­va i vi­ši ni­vo in­te­rak­tiv­nos­ti i­zmeđu građana i u­pra­ve.

Da­mir Ba­ra­lić, di­rek­tor Re­pu­bličkog za­vo­da za in­for­ma­ti­ku i In­ter­net, ka­že da će por­tal e‑Uprava bi­ti elek­tron­ski šal­ter na In­ter­ne­tu. Građani i prav­na li­ca će na­kon pris­tu­pa­nja i elek­tron­ske iden­ti­fi­ka­ci­je moći da pos­tav­lja­ju upi­te, po­pu­nja­va­ju for­mu­la­re, elek­tron­ski plaćaju tak­se, pra­te tok re­ša­va­nja svog pre­dme­ta i na kra­ju na svom računa­ru do­bi­ju tra­že­ni do­ku­ment. Ova fa­za ra­zvo­ja por­ta­la se zav­rša­va do kra­ja 2009. go­di­ne, a na­kon to­ga se uvo­de no­vi ser­vi­si. Pre­ma u­svo­je­noj Stra­te­gi­ji ra­zvo­ja elek­tron­ske u­pra­ve do 2013. go­di­ne, građani tre­ba da ima­ju na ras­po­la­ga­nju naj­ma­nje 12, a prav­na li­ca osam elek­tron­skih ser­vi­sa.

ICT us­pesi

Agen­ci­ja za priv­re­dne re­gis­tre (APR) je pos­ta­la vo­deća in­sti­tu­ci­ja u ra­zvo­ju sav­re­me­nih ser­vi­sa za priv­re­du. Ra­zvi­jen je in­for­ma­ci­oni sis­tem za o­bje­di­njen pri­jem za­hte­va na šal­te­ri­ma APR, ko­ji omo­gućuje bržu pre­da­ju za­hte­va i efi­ka­sni­ju o­bra­du prim­lje­ne do­ku­men­ta­ci­je za re­gis­tra­ci­ju pre­du­zeća. Pre­ko saj­ta www.apr.gov.rs se mo­gu do­bi­ti po­da­ci o pos­tup­ku re­gis­tra­ci­je, pre­uze­ti po­tre­bni for­mu­la­ri, po­dne­ti elek­tron­ske pri­ja­ve, gle­da­ti po­da­ci o sta­nju pre­dme­ta i vi­de­ti mo­de­li o­sni­vačkih aka­ta.

Na­kon po­dno­še­nja za­hte­va za re­gis­tra­ci­ju fir­me, vi­še se ne mo­ra ići u Po­res­ku u­pra­vu i Za­vod za so­cij­lno osi­gu­ra­nje, već se svi po­slo­vi obav­lja­lju elek­tron­ski, na o­sno­vu pri­ja­ve u APR‑u. Na ovaj način se šte­di vre­me, u­brza­va pos­tu­pak i pod­stiče priv­re­dna de­la­tnost, a u­šte­di se i oko 300 mi­li­ona di­na­ra go­di­šnje.

Telekom Srbija je u o­kvi­ru ak­ci­je e‑dukacij@ uveo In­ter­net u sko­ro sve ško­le u Srbi­ji. Bez In­ter­ne­ta je os­tao ma­li broj ško­la, zbog te­hničkih pre­pre­ka ko­je će bi­ti pre­va­ziđene do kra­ja go­di­ne. Do­na­ci­ja­ma je pri­ku­plje­no i ško­la­ma po­de­lje­no 2.000 računa­ra,  a sa­da je u to­ku ra­zma­tra­nje ini­ci­ja­ti­ve da ško­le u Srbi­ji do­bi­ju netbook računa­re, ko­ji su po­go­dni za nas­ta­vu i pris­tup In­ter­ne­tu. Po­sle vi­še­go­di­šnjih o­dla­ga­nja, Srbi­ja će kraj 2009. zav­rši­ti uvođenjem In­ter­ne­ta u sve ško­le.

Do svih po­me­nu­tih re­zul­ta­ta u in­for­ma­ti­za­ci­ji do­šlo se u u­slo­vi­ma du­bo­ke eko­nom­ske kri­ze i uz ve­oma ma­lo ra­zu­me­va­nje većine po­li­tičara i me­na­dže­ra, ko­ji ma­lo shva­ta­ju da su do­pri­no­si ove de­la­tnos­ti ključni za i­zla­zak iz kri­ze.

PC Press

Za Wall Street Journal blokiranje Google pretraživača možda ima smisla, ali da li to treba da urade i mali proizvođači sadržaja?

Nakon svega što je rečeno i učinjeno, veliki medijski mag Rupert Murdoch može da deluje kao “stara poslovna lisica” koja veoma dobro poznaje poslovne vode u kojima pliva (ova tirada je samo dokaz da novinarske foskule omogućavaju da i lisicu naterate da pliva).

Mnogi blogeri i novinari veoma su loše primili vest da Rupert Murdoch namerava Google-u da blokira pretraživanje sadržaja News Corp., a pojavile su se i konkretne optužbe da Robert Murdoch zapravo namerava da sklopi ekskluzivni ugovor sa Microsoft-ovim pretraživačem Bing za pristup sadržajima medijske korporacije News Corp, pri čemu bi direktno zaradio 50 miliona dolara.

Glavni argument “malih izdavača” protiv ovakve odluke je čitanost vesti koju donose posete sa Google pretraživača. Za većinu sajtova koji proizvode sadržaj, poseta sa Google-a predstavlja značajan faktor (na godišnjem nivou posete našem sajtu www.pcpress.info sa Google pretraživača iznose 46-47%).

Sa druge strane, čitanost ne donosi nužno i profit, pa Wall Street Journal ozbiljno analizira da se odrekne 11,5% posetilaca koje donosi Google. Zauzvrat bi zadržao 18,74% posetilaca koje mu donosi Bing plus 6,3% posetilaca sa Yahoo sajta koje takođe preuzima Bing, jer će, prema skorašnjem sporazumu, Yahoo će ubuduće koristiti Bing za pretraživanje. Ukupno, to iznosi četvrtinu (preko 25%) posetilaca.

Šta to konkretno znači za proizvođače i pretraživače sadržaja?

1. Vodeći globalni pretraživači, poput Google-a, neophodni su vam da biste uopšte plasirali sadržaj koji proizvodite. Čak i ako imate “savršen” proizvod – neko mora da ga plasira i nekako mora da čuje za njega
2. Google postaje neefikasan u trenutku kad želite da naplatite svoj sadržaj jer “favorizuje i više vrednuje one koji sakupljaju sadržaj”, dok oni koji “proizvode sadržaj” na kraju ostaju bez prihoda

Čini nam se da je ova dilema stara koliko i čovečanstvo… Da li vas zanima količina ili kvalitet informacija? Google zaista ima dobre algoritme za izdvajanje sadržaja koji vas zanimaju. Ali sadržaje i dalje pišu ljudi, a ne algoritmi.

Na posletku, da parafraziramo: I nad algoritmom ima algoritam. Ali oba algoritma upotrebljavaju argumente i parametre iz realnog sveta. Ni jedan algoritam ne može da nađe sjajnu misao iz knjige koja još nije napisana. Možete da pretražujete i indeksirate koliko hoćete, ali kompjuteri neće smisliti ništa novo, što ljudi već nisu smislili

Zato proizvođači sadržaja zaslužuju svoj (bar mali) deo kolača. Jer bez njih – pretraživanje i indeksiranje gubi svaki smisao. Dvaput ništa je ništa… Crva nikada nije ni bilo…

Osvrt na izveštavanje WebProNews

Da ste proteklog meseca probali da u Image sekciji Google pretraživača otkucate Michelle Obama, dobili biste, kao prvu među rezultatima, uvredljivu sliku prve dame SAD. Sada je (samo u pretrazi slika), dodato Google upozorenje “Uvredljivi rezultati pretrage”. Klikom na njega korisnici bivaju preusmereni na Google izvinjenje. Tu je objašnjeno da “…rezultati pretrage mogu da sadrže uznemiravajući sadržaj, čak i u slučaju naizgled bezopasnih upita”. Dakle, uz napomenu tipa “…naši rezultati pretrage ponekad mogu biti uvredljivi”, iz Google-a su odbili da uklone fotografiju iz rezultata pretraživanja.

Portparol Gugla Scott Rubin nije saopštio detalje o tome kako je uvredljiva fotografija supruge američkog predsednika došla na prvo mesto, ali je istakao da je “…integritet pretraživača ekstremno važan, pa zbog toga ne uklanjamo fotografije samo zato što nešto nije popularno ili zbog toga što dobijamo žalbe”.

U komentaru događaja na BBC-ju, novinar Dejvid Vajs rekao je da “…rezultati pretrage dolaze na prvo mesto radom kompleksnih algoritama, a ne zbog nekakvog sistema rangiranja koje koristi pretraživač”. Saopštio je da bi, “…ukoliko dobije poziv iz Bele kuće u kojem bi im bilo rečeno da je prikazivanje prve dame u rasističkom maniru zakonom zabranjeno, Google bio u obavezi da sliku skine, i siguran sam da bi on to i učinilo”.

Inače, sporna fotografija (montaža) u kojoj je prva dama prikazana tako da izgleda kao majmun, dospela je na Google preko bloga “Hot girls” i u međuvremenu je sa njega uklonjena.

Ovo naravno nije prvi put da Google bude umešan u rasističke skandale. Kompanije se već izvinjavala i 2004. godine kada je pretraživač izbacivao, kao prve, antisemitske sajtove na unos ključne reči Jew (Jevrejin).

Interesantna je i činjenica da slične uvrede na račun sadašnjeg predsednika ne privlačile takvu pozornost jer se, valjda, ne pojavljuju među prvim upitima. O prošlom predsedniku i foto-montažama da i ne govorimo.

Ova godina će biti druga najbolja godina kada je reč o rastu informacionog tržišta u Srbiji, a na rast svetska kriza nije ozbiljnije uticala

Popis stanovništva u Sloveniji trebalo bi da se obavi u 2011. godini, ali najverovatnije ga neće biti. Zahvaljujući snažnom razvoju IT tehnologije i servisa u Sloveniji, više od 99 odsto građana elektronski je registrovano, a njihovi podaci obrađeni, tako da nema potrebe za popisom stanovništva.

Ovo je samo jedan od brojnih detalja koji se mogao čuti u Privrednoj komori Srbije tokom razgovora i razmene iskustava naših i slovenačkih IT stručnjaka, a koje je organizovalo Udruženje za informatičku delatnost PKS. Slovenačko IT trište daleko je razvijenije od našeg, a prema posebnim merilima EU, nalazi se na drugom mestu u Evropi. Slovenci su gotovo celokupnu papirologiju pretvorili u elektronska dokumenta koja se lako dobijaju i prenose putem interneta. To je, kako kaže Stane Štefančič, vlasnik firme Genis d.o. gotovo sasvim iskorenilo korupciju u opštinskim, gradskim i republičkim nivoima vlasti jer građani nemaju nikakve potrebe da po potrebna dokumenta odlaze na neke šaltere. Sve se dobija na lični kompjuter.

— Dobra vest je što se u Srbiji vrlo brzo razvija IT sektor i sve su brojnije male i srednje kompanije koje se bave ovom delatnošcu. Bez obzira na krizu, IT tržište u Srbiji raste godišnje po stopi od 18 do 22 odsto, a ova 2009. godina biće druga najuspešnija godina za naše tržište. Imamo u ovom trenutku 1628 kompanija, a primećen je rast softverskih kompanija. Ukupno, u ovom sektoru zaposleno je 35.000, a ako se izuzmu veliki mobilni operateri, onda u sektoru radi 15.000 ljudi – objasnila je Jelena Jovanović, sekretar Udruženja informatičku delatnost PKS. – Sa elektronskim potpisom, koji Privredna komora besplatno počinje da deli svojim članicama i podzakonskim aktima za implementaciju Zakona o elektronskom dokumentu, očekujemo da se razvije niz novih elektronskih servisa u Privrednoj komori Srbije i drugim institucijama,  koji će omogućiti da se putem interneta obavlja niz poslova na lak, jednostavan i brz način, a samim tim olakša komunikacija sa državom.

Ona je pomenula da Srbiji fale stručnjaci u ovoj oblasti. S druge strane, u Barseloni u Naučno istraživačkom centru koji je napravila Evropska unija i koji okuplja 200 najboljih stručnjaka iz ove oblasti, nalazi se čak 24 inženjera iz Srbije. To znači da nije u pitanju znanje i stručnost, nego infrastruktura i ulaganja u razvoj najsuptilnijih informatičkih tehnologija današnjice.

Susret naših i slovenačkih stručnjaka treba da stvori nove šanse za razvoj ovog sektora u Srbiji. Slovenci se nadaju novim poslovima, a naši stručnjaci njihovoj pomoći za brži razvoj i zajednička ulaganja. Tim pre jer je u Srbiji stvoren zakonski okvir za razvoj IT sektora, a uz pomoć nadležnih ministarstava, naše kompanije očekuju veći novac iz IP fondova Evropske unije kada je ova delatnost u pitanju.

Izvor: Privredna komora Srbije

Beograd, 29. oktobar 2009. – Učesnici dvodnevne konferencije o zaštiti prava intelektualne svojine u organizaciji Američke privredne komore u Srbiji, saglasili su se da je potreban jasan politički konsenzus za neophodnost zaštite prava u ovoj oblasti na svim nivoima, kao i unapređenje saradnje između državnih organa u pogledu sprovođenja postojeće regulative. „Pored podizanja svesti o štetnom uticaju piraterije na ekonomiju i potencijalnih rizika korišćenja falsifikovane robe (npr. lekova, igračaka, cigareta, itd) za građanstvo, neophodno je unaprediti saradnju između nosilaca prava i državnih organa, kao i konstantno organizovati edukaciju svih karika u lancu angažovanih na zaštiti prava intelektualne svojine, posebno imajući u vidu munjeviti razvoj informacionih tehnologija kao kanala za transmisiju“, rekao je predsedavajući Odbora za zaštitu prava intelektualne svojine pri Američkoj privrednoj komori, Vuk Pribić, predstavljajući zaključke konferencije.  

Dvodnevna regionalna konferencija o zaštiti intelektualnih prava održana je 28. i 29. oktobra na Divčibarama, a okupila je učesnike iz privatnog i javnog sektora iz Srbije i regiona. Specijalni gost konferencije bio je Metju Lamberti, koordinator za implementaciju prava intelektualne svojine za istočnu Evropu pri Ministarstvu pravde SAD, koji je predstavio uporednu sliku zaštite prava intelektualne svojine u našem regionu. Na konferenciji su na značaj ove oblasti za razvoj Srbije ukazali i Troj Pederson, VD zamenika šefa misije u Ambasadi SAD i Adriano Martins, zamenik šefa Delegacije Evropske komisije u Srbiji.

Sa konferencije su nadležnim organima upućeni konkretni predlozi kako unaprediti zaštitu intelektualnih prava. „Pored donošenja Zakona o optičkim diskovima, čime bi se zaokružio pravni okvir za zaštitu prava intelektualne svojine u Srbiji, potrebno je i pooštrenje kaznene politike, kao i objavljivanje rezultata nadležnih organa u zaštiti ovih prava, čime bi se unapredile mogućnosti za generalnu prevenciju potencijalnih prekršilaca“, rekao je Pribić u okviru predstavljanja zaključaka dvodnevne konferencije.

Prema procenama studije, koju je sprovela International Data Corporation (IDC), samo softverska piraterija u 2008. godini je proizvela gubitke od 99 miliona dolara za srpsku privredu. Neodlučnost države u sprovođenju zakona za zaštitu svojinskih prava, pa tako i prava intelektualne svojine, predstavlja ozbiljnu prepreku za strane investitore da se odluče za investiranje u Srbiju, a posebno za one iz inovativnih industrija. Stoga, Odbor za zaštitu prava intelektualne svojine Američke privredne komore smatra da je efikasno sprovođenje postojećih zakona za zaštitu intelektualne svojine ključni preduslov za privlačenje daljih stranih investicija u sektorima koji predstavljaju motor razvoja svake privrede.

Odbor za pitanja zaštite intelektualne svojine Američke privredne komore u Srbiji okuplja sve zainteresovane kompanije članice u cilju integracije informacija o zaštiti prava intelektualne svojine i njihovog sprovođenja, kao i saradnje s državnim organima u vezi s ovim pitanjima.

Američka privredna komora u Srbiji (AmCham) predstavlja 180 stranih i domaćih kompanija koje su ukupno investirale više od šest milijardi dolara i zapošljavaju više od 60 hiljada ljudi u Srbiji. Misija Američke privredne komore u Srbiji jeste da promoviše najbolja američka poslovna iskustva, vrednosti i odgovorno partnerstvo između Sjedinjenih Američkih Država i Srbije, koje vodi ka ekonomskom razvoju kroz trgovinu i investicije.

Izvor: www.mccannpr.co.rs

Kada je 10. marta 1940. godine, rođen mali Carlos Ray Norris, njegovi roditelji nisu mogli ni pretpostaviti, da će njihov sin steći svetsku slavu i biti poznat i u najzabačenijim uglovima kugle zemaljske. Narodni heroj međunarodnih razmera, Čak Noris, je u poslednje vreme doživeo svoju ekspanziju na Internetu. Svedoci smo brojnih grupa obožavatelja koje niču kao pečurke posle kiše, a među Srbljem je Čak naročito popularan. Samo na Facebook-u postoji preko 200 grupa posvećenih Čaku, sa preko 100.000 aktivnih članova. Veoma maštovita i kreativna je domaća grupa “ Udri jače Noris Čače “.  Viceva o slavnom Čaku ima bezbroj, a naši omiljeni su:

- E-mail Čaka Norisa:gmail@chuck_noris.com
- Čak Noris pije vodu iz česme na ex
- Čak Noris može da natera Milku Canić da kaže DOBAR DAN!
- Čak noris se ulogovao na facebook preko displeja na veš mašini
- Jednom su se potukli Čak Noris i Supermen i pobeđeni je morao da nosi ceo život gaće preko pantalona

Od stranih sajtova tu su: www.chucknorrisfacts.com i http://www.thechucknorrisfacts.com/.
Potrošačka industrija je iskoristila svoju priliku pa tako možete kupiti majice, kačkete i šolje sa Čakovim likom a vrhunac predstavlja Chuck Norris toalet papir, pa ko voli nek izvoli!

Izvor: www.google.com , www.facebook.com

Ra­zvoj mo­bil­nih mre­ža na­pre­du­je od ak­tu­el­nih 3,5G stan­dar­da ka pu­nom 4G. Pi­ta­nje je – ko­ja će te­hno­lo­gi­ja prev­la­da­ti? Da li će više uređaja koristiti WiMAX ili LTE? — Zoran Drenković

Sve je kre­nu­lo od SMS‑a, on­da je e‑mail sti­gao na mo­bil­ne te­le­fo­ne, kre­ira­ni su prvi WAP saj­to­vi… Pošto su mo­bil­ni te­le­fo­ni pos­ta­li pra­vi kom­pju­te­ri, ra­zme­na svih vrsta po­da­ta­ka sve vi­še pos­ta­je pri­mar­na fun­kci­ja. Da­nas mre­že mo­bil­nih ope­ra­to­ra zna­tno vi­še pre­no­se po­dat­ke ne­go ra­zgo­vo­re, ta­ko da sis­tem ko­ji je di­zaj­ni­ran za ra­zgo­vo­re sve ma­nje to­me slu­ži. Sve veći za­hte­vi na­te­ra­li su in­dus­tri­ju mo­bil­nih apa­ra­ta da po­nu­di ko­ri­sni­ku brz pre­nos po­da­ta­ka, a tu su re­še­nja ra­zličita…

Te­hno­lo­gi­ja je na­pre­do­va­la u ci­klu­si­ma od po de­set go­di­na. Osam­de­se­tih se po­ja­vio C‑Netz, de­ve­de­se­tih GSM, počet­kom 21. ve­ka UMTS, a sle­deće go­di­ne se očeku­je ši­ra pri­me­na na­sle­dni­ka. Za tu po­zi­ci­ju bo­re se dva ja­ka pro­tiv­ni­ka. LTE je nas­ta­vak pos­to­jećih 2G i 3G mre­ža, a WiMAX nad­gra­dnja be­žične računar­ske mre­že.

WiMAX je već dos­tu­pan u po­je­di­nim zem­lja­ma, ali je u ra­noj fa­zi ši­re­nja. Pri­me­na je počela 2006. go­di­ne, na­kon ve­li­kog us­pe­ha WiFi stan­dar­da. U o­dno­su na nje­ga, glav­na pre­dnost WiMAX‑a je u većem do­me­tu ba­znih sta­ni­ca (do 50 km) i ga­ran­to­va­nom kva­li­te­tu pre­no­sa. On se za­sni­va na IEEE 802.16e stan­dar­du i omo­gućava pris­tup In­ter­ne­tu ve­li­kom brzi­nom, Vo­IP, vi­deo‑po­zi­ve i os­ta­le za­htev­ne ser­vi­se, ali se s vre­me­nom is­ka­zala je­dna ma­na: pre­nos po­da­ta­ka ne mo­že bi­ti brži od 70 Mbps. Zvučalo je sa­svim do­volj­no, ali da­nas…

Brzi­na je ključ

LTE nu­di ne­ko­li­ko va­žnih pre­dnos­ti za ko­ri­sni­ke i mo­bil­ne ope­ra­to­re. Je­dan od za­hte­va pri pro­jek­to­va­nju stan­dar­da je pre­uzi­ma­nje po­da­ta­ka brzi­nom od ba­rem 100 Mbps, a LTE te­hno­lo­gi­ja do­zvo­lja­va i pre­ko 200 Mbps; tes­ti­ra­na je na 150 Mbps. Po­red to­ga, RAN (Radio Access Network), tj. ka­šnje­nje, biće ma­nje od 10 ms, a tre­nu­tno je oko 60 ms. Po­drža­na je i flek­si­bil­na ši­ri­na pro­pu­snog op­se­ga, od 1,4 MHz do 20 MHz, a LTE po­drža­va i FDD (Frequency Division Duplex) i TDD (Time Division Duplex). Sve to čini ovaj stan­dard po­go­dnim za mo­bil­nu upo­tre­bu, što će bi­ti ve­li­ka pre­dnost u bu­dućnos­ti jer se u­pra­vo u mo­bil­nom sek­to­ru očeku­je mno­go veće ko­rišćenje ši­ro­ko­po­ja­snog In­ter­ne­ta.

Mo­žda je naj­va­žni­je to što LTE po­drža­va sve pređa­šnje stan­dar­de, pa će svi sta­ri te­le­fo­ni os­ta­ti u fun­kci­ji. LTE je na­sle­dnik 3G te­hno­lo­gi­je, ka­ko zbog to­ga što je ba­zi­ran na WCDMA, HSDPA, HSU­PA i HSPA stan­dar­di­ma, ta­ko i za­to što je nad­gra­dnja UMTS te­hno­lo­gi­je, uz zna­tno brži pre­nos po­da­ta­ka. Prva pri­me­na LTE mre­ža na­jav­lju­je se za 2010. go­di­nu.

Krat­ko­ročni po­be­dnik bi mo­gao bi­ti HSPA+, kao eko­nom­ski sa­ve­znik mo­bil­nih ope­ra­to­ra ko­ji tra­že način da ko­ri­sni­ci­ma pru­že brži pro­tok po­da­ta. La­ka na­do­gra­dnja HSPA stan­dar­da pru­ža brzi­ne do 21 Mbps, a us­ko­ro se očeku­je i 42 Mbps, što mo­že da­ti ope­ra­to­ri­ma do­volj­no vre­me­na da se o­dluče u kom sme­ru će se da­lje ra­zvi­ja­ti. Da­kle, da li će na kra­ju svi preći na LTE? Bo­lje pi­ta­nje je ka­da i ko­jim pu­tem se do­tle sti­že…

4G u Srbi­ji

Do­maći mo­bil­ni ope­ra­to­ri se sla­žu da je LTE sle­deći ko­rak ra­zvo­ja, ali u ovom tre­nut­ku još ne ra­zmi­šlja­ju ni o tes­ti­ra­nju, a ka­mo­li o uvođenju 4G mre­ža. Pa­žlji­vo pra­te ra­zvoj i is­kus­tva pro­bnih in­sta­la­ci­ja i tek će na­kon to­ga pro­ce­ni­ti mo­gući sce­na­rio pri­me­ne te te­hno­lo­gi­je na na­šem trži­štu.

RA­TEL ni­je na­dle­žan da o­dređuje te­hno­lo­gi­je ko­je će se pri­me­nji­va­ti – tre­nu­tak pre­las­ka na no­ve te­hno­lo­gi­je o­dređuju sa­mi ope­ra­to­ri, u za­vi­snos­ti od nji­ho­vih ra­zvoj­nih pla­no­va, sta­nja na trži­štu i po­tre­ba ko­ri­sni­ka. Po­red to­ga, u RA­TEL‑u sma­tra­ju da u Srbi­ji ima još mno­go pros­to­ra za ra­zvoj 3G mre­ža i u­slu­ga, te zbog to­ga ne očeku­ju im­ple­men­ta­ci­ju te­hno­lo­gi­ja če­tvrte ge­ne­ra­ci­je u ne­po­sre­dnoj bu­dućnos­ti. Uko­li­ko je za pri­me­nu no­ve te­hno­lo­gi­je po­tre­bno ko­ris­ti­ti no­ve fre­kven­ci­je, o­dlu­ku o načinu do­de­le fre­kven­ci­ja do­neće na­dle­žno mi­nis­tar­stvo, a RA­TEL će spro­ves­ti pos­tu­pak.

Ericsson, kao do­bav­ljač te­hno­lo­gi­ja i u­slu­ga te­le­ko­mu­ni­ka­ci­onih ope­ra­to­ra, sma­tra da LTE pred­stav­lja lo­gičan nas­ta­vak ra­zvo­ja GSM, CDMA i WCDMA (2G i 3G) mo­bil­nih mre­ža. Mo­bil­ni ope­ra­to­ri u Srbi­ji su počeli da ko­ris­te 3G mre­že na o­sno­vu WCDMA stan­dar­da iz 2007. go­di­ne, ali po­kri­ve­nost mo­ra da bu­de veća ka­ko bi 3G u­slu­ge bi­le dos­tu­pne većini sta­nov­ni­štva. Krat­ko­ročno gle­da­no, fo­kus će bi­ti na većoj 3G po­kri­ve­nos­ti, ta­ko da se LTE u Srbi­ji mo­že očeki­va­ti kao deo du­go­ročnih pla­no­va, o­dno­sno kao ne­ki da­lji ko­rak ra­zvo­ja pos­to­jećih GSM i WCDMA mre­ža. Po­tre­ba za im­ple­men­ta­ci­jom no­vog stan­dar­da za­vi­siće i od ras­po­lo­ži­vos­ti LTE te­le­fo­na i dru­gih uređaja ko­ji će stići na trži­šte u na­re­dnim go­di­na­ma.

PC Press