Prošlo je pet meseci od mog poslednjeg javljanja. Sve to vreme sam imao na raspolaganju vozilo firme u kojoj radim. Škoda Felicija (2001.) i ja polako smo se upoznavali. Ova srećna okolnost omogućila je vozački kontinuitet koji je neophodan za onaj primarni osećaj sigurnosti.

Mislim da je proteklo vreme dovoljno da se opiše upravo taj osetljivi prelaz na novo vozilo i sa tutorskog na sopstveni mentalni pogon.

Na kraju, ovaj deo bi se lako zaboravio, pa je dobro zabeležiti ga na blogu, čije ranije delove već sada čitam kao da se to meni nije događalo.

Prvi utisci i iskustva

Prisećam se da mi je u početku bilo potrebno malo privikavanja na odziv novih komandi. Prvi polazak bio je (baš) sa veoma strmog parking mesta, pa je proizveo polupaničnu reakciju strpljive kolegenice (saputnice) u potezanju ručne kočnice, koja je tako sprečila da se dodirnemo sa susednim vozilom. Sećam se i njene prikrivene napetosti uz povremeno mrmljanje: “…sada dajemo migavac…”, ili “…ovde stajemo da bismo pogledali… sad STANI!!!”.

Činilo mi se tada da sam zaboravio skoro sve, ili bar redosled nekih radnji. Ali, uz par dana pratnje i veću koncentraciju stvari su se polako popravljale.

Prvi dan kada sam potpuno sâm pokrenuo vozilo pamtim po velikoj tišini i priličnoj napetosti. Istina, mogao sam staloženo da promislim svaki svoj naredni postupak, pa sam ponekad i progovarao (sam sa sobom). Relacija, na sreću, nije bila duga. Primetio sam da kod stajanja ne prebacujem iz treće brzine u drugu, već odmah u ler (ako čekam semafor) ili u prvu (ako je reč o trenutnom zastoju). Naravno, kočenjem prethodno prilagodim brzinu (usporavam) ali tu nekako uvek preskočim “među” prelaz u drugu. Vremenom sam i to regulisao, pa sam pravovremenom pripremom na stajanje odrađivao i prelaz u drugu, uz minimum nepotrebnog i naglog kočenja. Na semaforima sam konačno naučio da čekam u leru i tako odmaram levu nogu.

Problem u prihvatanju pravila vezana za znak STOP već sam nagovestio još za vreme obuke. Znak STOP uvek shvatam kao važnu napomenu, ali nisam mogao da prihvatim ono mehaničko stajanje u nivou znaka (ili njegove zaustavne linije), pa tek onda ponovni polazak (iz prve) i dolazak do linije jasnog pregleda. Jednostavno – usporim i stanem odmah na liniju jasnog pregleda (do kraja trotoara). Tu osmatram, prelazim u prvu, i ulivam se u postojeći tok.

Nevolju mi je predstavljalo (i predstavlja) prestrojavanje. Ako ne poznajem relaciju, dosta pažnje ode na predviđanje i planiranje prestrojavanja, posebno po prelasku na Novi Beograd. Kako nisam lep i mlad, teško mi pada da moljakanjem kroz prozor izmolim propuštanje u ispravnu traku. Na sreću, čuo sam da neki GPS uređaji savetuju vozača i kod prestrojavanja (lane assistant). Već merkam neke navigator modele iako još nemam auto.

Poslednja i, nažalost, trajna nevolja jeste parkiranje vozila. Zapravo, to i jeste najmučnija faza. Još se ustručavam od “teških” slučajeva parkiranja unazad, iako je bilo i toga. Više volim da se “zabadam” u kose parking pozicije. Znam da je Beograd u pogledu parkiranja bio i ostao kasaba, bez dovoljno javnih parkinga i tek odskora uvedenom građevinskom obavezom da svaka nova zgrada mora imati i svoj podzemni parking. Zato mislim da će ovaj problem potrajati. Ali sve to razmišljanje o parkiranju razvija vremenom specifičan osećaj za geometriju prostora. Stalno planirate da nekog ne zagradite ili da sebe što bolje ispetljate.

Faza parkiranja je, logično, i mesto gde vam se kola mogu ogrebati i ličnom nebrigom i nebrigom “onih“ sa slabim poznavanjem upravo te geometrije prostora. Škoda je, nažalost već nasleđena sa par ogrebotina, malo rđe i blagih zakrivljenja pa se teže prate nova. Lično, prijavljujem samo jedno dodirivanje branicima prilikom isparkiravanja koje nije ostavilo nikakvog traga.

Nove emocije

Najveće iznenađenje koje sam doživeo, a nisam očekivao, jeste vezivanje za vozilo. Kao i u vezi sa ženama, prvo sve (obično) počinje strastno i površno, a onda – polako svojim problemima dodaješ tuđe.

Sve je počelo samoinicijativnim čišćenje gepeka, pregrada na vratima i poda, a zatim i pranjem. Škodica je, iako malo krezava, ipak zasijala. Na kraju, otkopčao sam joj i jelek. Prvi put sam lično podigao poklopac motora i uz pomoć kolege proverio stanje ulja i vode. Tom prilikom mi je rečeno da postoje dva tipa ulja za motore – sintetička i mineralna. Prva su bolja, skuplja (800-1.000 din.) i ređe se menjaju, dok su druga jeftinija (400 din.) i zahtevaju češće izmene. Na kraju sam, posebnom metalnom šipkom, proveravao nivo tog ulja. Dopunio sam i vodu za hlađenje motora, uz napomenu kolege da to ne treba raditi kada je motor u radu a voda vrela. Ulje za kočnice nije trebalo dolivati. Uvidom u tip akumulatora konstatovano je da to nije onaj koji treba nalivati destilovanom vodom.

Početak juna je vreme za obavezan tehnički pregled, pa sam ugovorio pregled vozila. O tome ću detaljnije sledećom prilikom.

Za predstojeći, aprilski broj magazina PC Press (#165), redakcija sprema pregled tržišta LCD monitora.

Za dogovore sa partnerima rezervisana je sedmica od 1. do 6. marta. Kao i kod svakog tržišnog pregleda, u centru pažnje uredništva su uređaji koji su trenutno na tržištu, ali i novi modeli čiji se tržišni uspeh pretpostavlja u sledećem tromesečju i koji će preovladavati u našim prodavnicama do leta.

Naglašavamo da tehnološke novosti nisu pogodne za pregled tržišta, a za prodor novih tehnologija u razvoju displeja i njihovu promociju rezervisane su druge forme prikaza u našem časopisu.

Aktuelne modele moći ćete da prijavite kroz online formular, a sva pitanja i predloge možete da uputite kroz komentare na našem sajtu ili u direktnom kontaktu sa uredničkim timom.

PC Press

Postaje neizdrživo. Još jedan kolega sa posla kupio je auto. O uslovima kupovine da i ne govorim, za gotovinu. Važan motiv – bezbednost. Model – Hyundai i30 (dizel).

Pitao sam ga da li je pet godina garancije (čitaj: dodatni trošak za obavezan šestomesečni pregled) zapravo skuplja varijanta? Smatra da je za ranijeg (starog) dizelaša imao skoro slične troškove. Rekao bih – pogodnosti garancije se moraju platiti.

Portret:

Tabla:

Leđa:

Gepek (sa reperom za veličinu tela*):

*Računajte na to da se gepek može otvoriti iznutra

Od Nove godine kazne za nepropisno parkiranje poprilično će iznenaditi nestašne vozače. Kazna za nepropisno parkiranje je 5.000 dinara, dok su troškovi uklanjanja vozila propisani posebnom odlukom Vlade (pogledati tabelu). Kazne se odnose i na nepropisno parkirana i na “odbačena” vozila.

Troškovi uklanjanja (bez osnovne kazne)

*Pešački, raskrsnice, zelena površina…

Desilo se to i meni. Istina, u pedesetim. Dakle, matori šofer. Ne zvuči lepo ali, neupućenima u termine polaganja, može da zazvuči kao “stari – iskusan šofer”.

Dodatni časovi i preslišavanja

Pred ispit sam opet uzeo dva dodatna časa vožnje. Svaki put se dogodi da se nešto što polusvesno odradim iskristališe u jasnije pravilo. Recimo, polukružno više nikada ne radim u drugoj brzini. Kod usporavanja, koja su uglavnom neminovna u takvim akrobacijama, druga brzina proizvodi neugledne zvučne efekte u radu motora. Dakle, nakon komande za polukružno, odgledati poglede, dati levi migavac i prebaciti u prvu. Mnogo je sigurnije i milozvučnije.

Instruktor me je pitao zbog čega sam pao prošli put. Objasnio sam da nisam “zaobilazio i migao“ na pešake koji su išli po kolovozu na oko metar desno od mene. Rekao je da bi se moglo reći da onda ja nisam išao uz desnu stranu saobraćajne trake – što se smatra ispravnim položajem vozila. Da sam tako išao, sigurno bih imao potrebe da “okrenem“ volan, a onda i da gledam i migam kao i kod svakog obilaženja. Šta da kažem? Dodao je i da je ona starija gospođa takođe pala. Nisam odmah shvatio kakve to veze ima. Ona zapravo radi kao sekretarica visokog funkcionera u ministarstvu policije. To je trebalo da me uveri da su odluke o polaganju pravedne. Šta da kažem?

Polaganje

Dan kada se sneg otopio – 23.12.2009. Linije na poligonu su se dobro videle. Opet se skupilo mnogo dečice. Došla je i ona starija gospođa koja je (ipak) pala prošli put.

Pojavila su se i kola sa policijom. Izašao je neki novi, stariji i simpatičniji policajac kome je tog dana dopao ovaj poligon. Instruktor je postavio Golfa u početni položaj i pitao da li neko hoće prvi. Ovoga puta javio sam se prvi. Policajac mi je zatražio ličnu kartu. Pregledajući je pitao me je: “Da li ste punoletni?”. Nemajući odmah osećaj da se šali(mo) dodao sam – “Poodmaklo punoletstvo“. Poligon sam opet odradio bez greške. Ušli su u vozilo policajac i (pored mene) jedan od instruktora iz škole. Zapravo isti onaj sa prošlog polaganja.

Da ne dužim. Mislim da nisam nigde pogrešio. Gledao sam i migao čim bi video da prolazim pored malo više izbačenog i loše parkiranog automobila. Nije bio jak saobraćaj, pa ni kod skretanja nije bilo mnogo sačekivanje. Rutinski i bez i malo treme uradio sam i polukružno. Kada smo došli ponovo do poligona, rečeno mi je da parkiram kola iz desnu ivicu platoa. Dao sam uredno poglede i migavac i stao. Osoba iz auto škole mi je saopštila da izađem i sačekam da me pozovu. Iz gomile su mimikom pokušavali da saznaju šta se desilo. Tek tada je počelo da mi tutnji u ušima. Jedva sam razaznao da mi ona starija žena kaže: “Pa uđite u kola trube vam“. Nisam čuo taj zvuk iako sam bio pored vozila. Mogli su slobodno da me pošalju ponovo na lekarski!? Sedam na mesto vozača i čujem policajca kako pita: “Mislite li da ste položili?”. Podučen od instruktora da se ne posipam mnogo pepelom, rekao sam kako mislim da mogu da se uključim u saobraćaj, a da ne znam kada ću baš postati pravi vozač. Rekao je: “Ništa ne brinite, položili ste.” Učinilo mi se da je predstavnik škole tada izgovorio nešto poput: “Sve što kažete može se iskoristiti protiv vas…”, jer je opet počelo da mi bubnji u ušima. Čovek je, zapravo, rekao da je sve što može sada da mi kaže to da sutra u auto školi podignem uverenje o položenoj vožnji i ostatak posla obavim u Ljermontovljevoj.

Izašao sam iz kola nekako ukrućen. Ona starija gospođa “ministarka“ čestitala mi je, pročitavši nekako rezultat na mom licu. Prilazili su i drugi klinci. Čestitao mi je i instruktor onim njegovim “bravo majstore”. Ništa manje pokunjen i polusvestan kao i kada sam pao, krenuo sam ka autobuskoj stanici. Nisam verovao da ću se posle onakvog inata ovako brzo “razoštriti”.

Vozačka dozvola

Sutradan, oko 12 sati svratio sam do auto škole. Dobio sam popunjen formular na kome je pisalo da sam položio vozački ispit B kategorije. Bio je to veliki dvolist pun nekih rubrika u koje nisam zavirivao. Tek, nije mi ni malo ličio na neki papirić o kome su mi pričali stariji vozači, koji je nekada važio kao privremena vozačka dozvola dok se ne dobije prava. Uz dvolist je bilo prikačeno poprilično izgužvano moje lekarsko uverenje. Dobro se izlizalo jer je instruktor bio dužan da ga stalno nosi uz moj kartončić za sve vreme obuke. Službenica auto-škole popunila mi je i dve uplatnice sa taksama koje sam posle platio u obližnjoj banci. Suma za obe takse bila je do 1.000 dinara. Nisam se usudio da pitam šta je koštalo 800 dinara, koliko sam platio za izdavanje tog uverenje (i/ili popunjavanje dokumentacije). Korisno je da sve podatke o sebi na papirima proverite pre nego krenete u sledeću fazu posla. To su me savetovali u školi odmah po predaji dokumentacije.

Imao sam i dve slike dimenzija 3,5 x 4,5 cm. Slikanje me je koštalo 350 dinara. Dobio sam pride i slike za novu ličnu kartu i pasoš (ako ih neko još uvek traži).

Šta je sve potrebno imati za prvu dozvolu pogledajte na sajtu MUP-a! Ako uplatnice budete sami popunjavali, proverite koji je kod opštine koji se navodi kod poziva na broj.

Uputio sam se u MUP u Ljermontovljevoj ulici. Red nije bio zastrašujući. Tek tada sam shvatio da je dobro što sve imam popunjeno i kompletirano. Predao sam papire i za pola sata dobio “pravu” dozvolu (dakle, po starom). Dugo sam je okretao i proveravao da li je sve pravilno upisano. Konačno je završena etapa obuke koja je počela 7. septembra 2009. godine. Prošla su tri i po meseca – precizno 109 dana.

Zapravo, naslov bloga i dalje je aktuelan. Treba kupiti kola. Mislim da će biti još nastavaka!

Konačna kalkulacija dosadašnjih troškova:

Među izrazima novog Zakona o sigurnosti saobraćaja na putevima, u članu 7 a pod rednim brojem 83 stoji sledeće obaveštenje:
…evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi je propisani obrazac koji
učesnici u saobraćajnoj nezgodi popunjavaju nakon saobraćajne nezgode
sa manjom materijalnom štetom…

Isti pojam spomenut je i u članu 172:
Vozač odnosno učesnik saobraćajne nezgode u kojoj je nastala samo manja
materijalna šteta dužan je da:
1) upozori …
2) ukloni …
3) popuni Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi u slučaju kada ovlašćeno lice ne vrši uviđaj saobraćajne nezgode… itd.
Dakle, po rečima Darka Botića, predsednika Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije, ovaj dokument morate da imate u vozilu kako ne biste platili kaznu od 50.000 dinara.
Naravno, osim evropskog izveštaja, obaveza vozača  je da sa sobom nose i ostala dokumenta – vozačku i saobraćajnu dozvolu, kao i polisu osiguranja, kako bi se u pomenuti dokument pravilno uneli neophodni podaci. Obrazac se može koristiti i u inostranstvu jer je istovetan sa onim koji se upotrebljava u svim zemljama Evrope.

Procedura je jednostavna – vlasnik oštećenog vozila se sa svojim primerkom popunjenog evropskog izveštaja javlja u osiguravajuće društvo krivca gde se, na osnovu tog dokumenta, bez čekanja na nekadašnji zapisnik MUP-a, može brže i efikasnije naplatiti šteta.

“Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi” je, pored fluorescentnih prsluka, trenutno najveći hit na tržištu auto opreme i galanterije. Da ne biste mnogo lutali, spremili smo ovaj formular za preuzimanje.

Formular možete preuzeti sa adrese:

http://www.pcpress.info/download/Evropski-Izvestaj-o-Saobracajnoj-Nezgodi.pdf

Kako zvuči automobil… iz ljudskih grla.

Simpatična ideja koja bi pomogla da Srbi “zdravije” prihvate ograničenja koja nameće novi Zakon o saobraćaju!

Bar bi u Indiji znali da cene znanje koje sam stekao!

Verovatno većina onih  koji padnu na ispitu uvek negoduju. E, pa i ja ću. Nisam napravio ni jednu veliku grešku. Nisam prošao kroz crveno, nisam propustio da stanem na STOP, nisam ni imao priliku da ne propustim pešaka… Ali, da krenem redom.

Na dopunskom času, dan pred ispit, instruktor mi je pokazao kako se završava vožnja posle ispita. Onaj ko izdaje komandu reći će: „parkirajte i obezbedite vozilo“. Odgledati klasično udesno i uz desni migavac zaustaviti vozilo. Menjač se prebacuje u prvu, diže ručna i gasi se motor. Tada ćete biti zamoljeni da izađete iz vozila. To izlaženje takođe ima pravila – obavezno odgledati u levo i preko ramena, pa tek onda otvoriti vrata. Skrenuta mi je pažnja da ništa ne komentarišem mimikom sa ostalim učesnicima polaganja i da sačekam da mi “trubnu“. Tada, ulazim u vozilo i slušam presudu.

Polaganje vozačkog

Dan ispita, 4.12.2009. (petak) – ni malo ne liči na uobičajen petak. Neka napetost ipak postoji. Vreme je tmurno. Autobusom sam stigao do poligona i već uočio grupice, uglavnom dece, koja su se skupljala oko svojih vozila i instruktora. Moj instruktor je došao malo kasnije i našeg Golfa parkirao u početni položaj. Došla su dva policajca sa tefterima. Pratio ih je jedan čovek  u “civilu“. Želeo sam da prvi krenem kako bih skratio muku koju stvara čekanje, ali je u vozilo ušla neka starija žena koju nisam ranije uočio. Dakle, nisam sam. Ima i mojih vrsnika:) Jedna od devojčica iz grupe kojoj sam se priključio mi je nakon kraćeg razgovora rekla da je mislila da sam instruktor.

Kod sledećeg postavljanja Golfa ušao sam ja. Zapravo, ponudio sam se! Dobio sam dozvolu od milicionera da krenem. Poligon sam odradio bez greške. Nakon parkiranja vozila, pozadi su seli milicioner i onaj u civilu, a pored mene je seo jedan mlađi instruktor iz moje škole. Rečeno mi je da će on govoriti kuda se ide i da se, dok ne kaže drugačije, uvek ide pravo.

Vezao sam pojas, odgledao poglede ulevo, dao migavac, spustio ručnu i krenuo. Na samom izlazu sa poligona stao sam kod znaka STOP a potom krenuo dalje. Pogledao sam i na jedno sokače sa desne strane jer i sa njega izlaze vozila i tada mi je rečeno da idemo desno. Počeo sam da se penjem ulicom koju sam i priželjkivao na ispitu. Očekivao sam da me tu, zbog uzbrdice isključe i poteraju da krenem sa ručnom, ali to se nije desilo. Sve bočne ulice dobro sam osmatrao i došao na vrh stajući pred trouglom. Komanda je glasila da idemo levo. Zbog nepregledne raskrsnice prebacujem u prvu i milim u nameri da se uključim. Skrećem levo i posle desetak metara dobijam komandu “polukružno na sledećoj raskrsnici”. Odgledam levo, dajem levi migavac i stajem na crveno svetlo koje se u međuvremenu pojavilo. Na zeleno krećem prvom da bih polukružno odradio bolje, na pravom mestu okrećem i gledam preko ramena kod uključenja. Volan sam već počeo da odmotavam da ne bih prešao na suprotnu traku. Prebacujem u drugu i nastavljam pravo. Sledi komanda da skrećemo desno (dakle u ulicu iz koje sam malopre izlazio). Kako ona vodi ka poligonu, prvi put sam pomislio da se bliži kraj mukama i da sam položio. Čak sam bio i zadovoljan. Spuštam se niz dvosmernu ulicu desnom kolovoznom trakom. Uz desni trotoar se ka vrhu ulice (po kolovozu) penje neki pešak. Toliko je desno da me ne tera da menjam pravac vozila. Ide po kolovozu ali daleko od mene. Niko ništa ne komentariše iako sam osetio neko komešanje. Prolazim zatim i pored čoveka i žene koji se takođe penju uz ulicu kolovozom kojim se ja spuštam. Ni oni ne zahtevaju da pomerim vozilo ulevo. Mislim da su više od metar desno. Kada sam ih prošao milicioner je rekao, “…već drugi put terate pešake da vam se sklanjaju udesno. Ne valja ovo…“. Čovek iz škole koji sedi do mene daje mi komandu da skrenem levo na poligon i komentariše kako se i u takvim slučajevima odrađuju pogledi i daje levi migavac kao kod svakog obilaženja. Rekao sam da nisam morao da prelazim srednju liniju kolovoza, ali nisu mi ništa odgovorili. Parkiram vozilo na poligonu, gasim motor i podižem ručnu. Očekujem da mi kažu da izađem, ali oni izlaze pre mene. Onom čoveku u civilu saopštavaju da postavi vozilo opet u početni položaj. Stojim po strani. Niko me od njih ne konstatuje. Niko mi ništa nije rekao. Posle kraćeg čekanja prilazim instruktoru koji je sedeo uz mene. Tek tada mi kaže da nisam položio, očito misleći da sam to trebao sam da shvatim. Milicioner koji je već u razgovoru sa sledećim kandidatom okreće se, misleći da imam neki prigovor. Kada je shvatio da samo želim informaciju o tome šta se desilo, dodaje kratko i kako dolikuje “slobodni ste“.

Epilog

Prelazim travnjak poligona kao izgubljen i krećem ka autobuskoj stanici. Iako sam bio pomalo napet, nisam imao tremu niti sam se plašio bilo čega. Mislim da sledeći put neće biti čak ni napetosti. Samo povećena doza inata.

Igra se nastavlja. Siguran sam da ću u nekom od narednih pokušaja “pogoditi” dan kada ću postati “pravi” vozač.

SHEMA MOGA PADA (kliknuti za veći prikaz)